НАСРТЉИВА ПОСЛОВНА ПРАКСА У СРПСКОМ И ЕВРОПСКОМ ПРАВУ И ПРАВНОЈ ПРАКСИ

Sažetak

               Сажетак: Свако понашање трговца које је, по својој природи, узнемиравајуће, које укључује принуду (чак и физичку) или недозвољени утицај, нарушавајући слободу избора потрошача, наводећи га да донесе економску одлуку коју не би донео – сматра се насртљивом, односно, агресивном пословном праксом. Пре доношења европске Директиве о непоштеној пословној пракси 2005 године, у Европи је у овој области владао правни партикуларизам, а склапање уговора уз понашање трговца које се може сматрати насртљивим, потпадало је, готово искључиво, под одредбе грађанскоправних прописа. Након усвајања поменутe Директиве долази до такозване максималне хармонизације, која резултира директним преузимањем њених одредаба у позитивноправне прописе држава чланица и држава кандидата за чланство у ЕУ. На овај начин је поступио и српски законодавац у свим законима о заштити потрошача од 2010. до данас. У овом раду извршена је анализа европског нормативног оквира, као и упоредноправна анализа више правних система, као и судске праксе у њиховим оквирима. Посебан акценат стављен је на српско право. Аутора је у писању чланка мотивисала како околност да на ову конкретну тему готово да и нема радова у домаћој правној доктрини, тако и потреба да се дају одговори на нека питања која консеквенто произлазе из готово листом унисоних одредаба о насртљивој пословној пракси у европским правним системима, у којима је пословна пракса често веома различита. Неке од поменутих недоумица односе се на дилему да ли се забрана насртљиве пословне праксе протеже и на такозване „business – to – business“ oдносе, што није иначе није карактеристично за Директиву, која штити, пре свега, потрошача који се не бави професионално привредом, односно трговином, те не поседује искуство какво има трговац, нити се од њега очекује онај стандард пажње који се очекује од лица које продаје производ или пружа услугу. Потом, поставља се и питање да ли одредбе о забрани насртљивог поступања у комерцијалним односима штите и економске интересе савесних предузећа која се придржавају прописа, у односу на конкуренте који их не поштују, или је искључиви објекат заштите – потрошач? Поједине дилеме односе се на двојбу да ли се забрана агресивне пословне праксе према потрошачима односи и на јавноправне ентитете чија делатност (или једна од делатности) подразумева продају или пружање услуга, дакле, на субјекте чији је оснивач држава, као и на недоумицу да ли постоји омер узнемиравања које се има сматрати „уобичајеним“, с обзиром на добре пословне обичаје? Неизбежна је и упитаност над околношћу зашто у овој области има изразито мало српске судске праксе – да ли је разлог то што је у нашој земљи ниво заштите потрошача подигнут на толико високу лествицу, да не постоји потреба за прибегавањем механизмима заштите дефинисаним поменутим правним прописом, али и Законом о облигационим односима, или је у питању нешто друго? С обзиром на идентичност текста Директиве и нашег Закона о потрошачима  у делу који се односи на насртљиву пословну праксу, разјашњавање недоумица о којима је реч значајно је за разумевање оба правна прописа.