ПРЕИСПИТИВАЊЕ ПОЈМА СТВАРИ У ПРИВАТНОМ ПРАВУ

Sažetak

У свету који се убрзано мења, неминовне су и промене у области права, како на теоријској равни, тако и у домену правне регулативе. То се, пре свега, односи на базичне доктринарне појмове и законске дефиниције, који представљају основу за градњу и развој бројних правних института. У том контексту посебно место заузима ствар, као полазишна категорија стварног права које регулише односе у вези са присвајањем добара. У већини правних система, али и у правној доктрини није сасвим јасно шта све и под којим условима може бити присвојено. То је, са једне стране, последица заостајања правне регулативе за променама у друштву, а са друге, заостајање правне науке за другим научним областима и укупним технолошким развојем. Ствар се са правног становишта и даље, у духу ставова изграђених у XIX веку, своди на материју, мада је доказано да је она много више од тога. Са становишта фундаменталних наука и савремених интегративних научних дисциплина нове генерације, све у човековом окружењу је сачињено од материје, енергије и информација. До извесних промена у поимању ствари је дошло под притиском времена и практичних потреба. Уместо да иду у сусрет променама, правна регулатива и правна наука са закашњењем и интервентно реагују на оно што је већ дуже време део стварности. Јаз између нормативног и стварног је ублажен тиме што су под традиционални општи појам ствари (заснован на тези да је ствар искључиво материја) подведена и друга два чиниоца Универзума (енергија и информација). Парадоксално је да је то у многим земљама учињено у домену кривичног права или под његовим утицајем. Међутим, ни та промена није довољна. Потребно је направити још један искорак ка ономе што је нова реалност у XXI веку и прихватити чињеницу да енергију и (физичку, структурну) информацију не треба подводити под општи појам, јер оне већ јесу део ствари, оне су унутар ње (као њени чиниоци). Уместо тога, треба изградити апстрактнији и уједно обухватнији појам. Summa summarum, у духу савремене науке и у најширем стварноправном смислу, ствар је сваки чинилац човековог окружења који физички и правно може бити предмет присвајања. Такво појмовно одређење је довољно апстрактно и довољно широко да се њиме могу обухватити елементи који се на садашњем нивоу развоја науке и технологије сматрају чиниоцима свега постојећег, али и неки нови, до којих ће еволуција научне мисли тек довести. Оно може представљати и оквир за налажење одговора на неке нове правне изазове као што су комплексна проблематика у вези са физичком информацијом и  информационим кодом материје попут ДНК, на коју се надовезују питања из домена биомедицинског инжењеринга, а пре свега она која се тичу својине на деловима тела створеним из матичних ћелија, питања у вези са бионформатичком сенком живе материје и њеним репродуковањем, и у том контексту са тзв. бионформатичком имовином. Посебну пажњу изискује оно што је у непосредној вези за четвртом индустријском револуцијом, а пре свега интернет ствари. Под утицајем техничког и технолошког напретка померају се или чак бришу границе између субјеката и објеката права. Неке ствари (схваћене на савремени начин, као синтеза материје, енергије и информације) имају или поступно добијају неку врсту правног субјективитета. Ту спадају хуманоидни роботи, различити облици вештачке интелигенције и др.  Посебну област са којом треба довести у везу савремени појам ствари, представљају виртуелна стварност и њени (нематеријални, дигитални) чиниоци, као што су аватари, дигитална мода, дигитална бесмртност и др. 

У раду су размотрена и нека значајнија питања у вези са појмовима и дефиницијама, са разлозима за њихово преиспитивање и методолошким приступима тој проблематици.