НАКНАДА ПОГРЕБНИХ ТРОШКОВА У РИМСКОМ ПРАВУ

  • Vukašin Stanojlović Saradnik u nastavi na Univerzitetu u Beogradu - Pravnom fakultetu
Ključne reči: Смрт у античком Риму. Римска сахрана. Погребни трошкови. Cicero. Ulpianus.

Sažetak


Света и морална дужност чланова породице, пре свега наследника, била је да сахрани покојника. Погребна церемонија и величина надгробног споменика одражавали су друштвени статус оставиоца; ипак, сахрана је имала двојаку улогу – да обезбеди миран прелазак душе у вечност и осигура мир потомцима. Читајући правничке текстове, уочава се да је питање трошкова сахране било од великог значаја за потомство. Осим тога, закључујемо да су римски законодавци, адвокати и свештеници били посебно свесни његовог значаја. С тим у вези, претор је издао Edictum de sumptibus funerum, којим је установљена actio funeraria, како би се утврдило ко и под којим условима стиче право на накнаду трошкова сахране, али и како би се обезбедило да нико не буде сахрањен о туђем трошку. Циљ овог рада је да одговори на питања ко је имао обавезу и одговорност да организује сахрану и сноси њене трошкове, када и под којим условима је организатор могао да утужи настали трошак, као и шта се сматрало трошковима сахране.

Резултати истраживања указују на следеће. Величина сахране и висина погребних трошкова зависили су од друштвеног статуса и богатства покојника. Трошкови сахране подељени су на нужне, који обухватају трошкове без којих сахрана не би могла да се организује и пригодне, које зависе од угледа умрлог. Иако је било покушаја да се Улпијанова класификација на нужне и погодне трошкове прошири, чини се да то није био случај у пракси. Трошкови сахране углавном су се – уз неколико изузетака – покривали из заоставштине, а обавезу надокнаде учињених трошкова најчешће су сносила лица која су сахрањивала покојника. Из Цицеронових и Улпијанових текстова сазнајемо које су особе биле дужне да сахрањују покојника, односно покрију трошкове сахране. Важно је напоменути да истраживања показују да је од тренутка смрти до плаћања трошкова заоставштина била у режиму hereditas iacens и да је њоме управљао претор како би се осигурало да нико не буде сахрањен о туђем трошку.

Рад користи језичко, системско и историјско тумачење текстова D.11.7.12.4–6, D.11.7.13, D.11.7.14.3,4,6 и 10, D.11.7.21, Cic.Leg.2.48–49, као и историјски метод.

Objavljeno
2023/01/31
Rubrika
Originalni naučni rad