ПРАВЦИ РАЗВОЈА УНИВЕРЗАЛНОГ ЉУДСКОГ ПРАВА НА ЗДРАВУ ЖИВОТНУ СРЕДИНУ

Sažetak

АПСТРАКТ: Процес правнополитичког уобличавања права на здраву животну средину, започет доношењем Стокхолмске декларације 1972. године, у основи је окончан тек педесет година касније, када је Скупштина Уједињених нација усвојила Резолуцију којом је прогласила приступ чистом, здравом и одрживом окружењу за универзално људско право. На почетку ток дугог пута, нaдлежности за спровођење опредељења иражених у Стокхолмској декларацији, подељене су су држава чланица, са једне стране и међународне заједнице са друге. Доминанту позицију су добили органи државне власти. Постигнута је сагласност да њим мора бити поверен задатак планирања, управљања и контроле еколошких ресурса, у циљу побољшања квалитета животне средине и да државе имају право да суверено експлоатишу сопствене ресурсе у складу са својом политиком заштите животне средине. Са друге стране, исказано је уверење да ће међународна заједница у Стокхолмској декларацији наћи извор снаге за каснију конкретну акцију. Од тада је на међународном плану остварен врло скроман напредак. У званичним сопштењима УН је констатовано да Резолуција из 2022. године није правно обавезујућа за 193 државе чланице, aли да се њени заговорници надају да ће подстаћи земље да унесу право на здраву животну средину у националне уставе и регионалне уговоре и охрабрити их да спроводе законе који се односе на то право, те да ће то помоћи људима да се изборе за своје право на безбедну климу, своје право да удишу чист ваздух и своја права на приступ чистој и безбедној води, адекватној храни, здравим екосистемима и нетоксичном окружењу. У глобалном контексту, право на здраву животну средину је и даље аспирационо (неперфектно, недовршено), нешто за шта се тек треба изборити на националном нивоу. Оно ће остати такво све док модел потрошачког друштва не буде замењен новим обликом друштвеног организовања, који ће се заснивати на другачијем систему вредности. На такав закључак упућује и разумна, интересно добро избалансирана пресуда коју је крајем 2022. донео Суд правде Европске уније у случају JP v. Ministre de la Transition écologique (C-61/21). У њој је констатовано да одредбе директива које се односе на квалитет ваздуха морају тумачити у том смислу да немају за циљ да се појединцима да право да од државе чланице траже накнаду за губитак и штету проузроковану тиме што је држава прекршила право ЕУ, али да то не искључује могућност да појединац захтева обештећење од државе на основу националног права.