ПРИНЦИП КРИВИЦЕ КАО ОСНОВ ПРЕИСПИТИВАЊА ОПРАВДАНОСТИ КРИВИЧНИХ САНКЦИЈА У КРИВИЧНОМ ПРАВУ СРБИЈЕ

Sažetak

Начело кривице представља једно од основних кривичноправних начела. Међутим, реч је о једном веома комлексном начелу. У овом раду представљена је његова садржина и посебно је указано на једно систематско одступање од истог у кривичном законодавству Републике Србије. Наиме, према одредби чл. 2 Кривичног законика Србије начело кривице се везује за казне и мере упозорење, док су мере безбедности и васпитне мере остале изван његовог домашаја. С друге стране, Кривични законик дефинишући појам кривичног дела у чл. 14 захтева скривљеност учиниочевог понашања. Тиме се улази у један концепцијски проблем: даје се могућност да се и у односу на лица која нису поступала са кривицом примене оне кривичне санкције на које се начело кривице из чл. 2 Кривичног законика не односи – у односу на мере безбедности и васпитне мере. Парадоксално је прихватити кривичноправну реакцију у виду кривичне санкције у односу на лица код којих кривица не постоји. Овакво нормативно решење по мишљењу аутора рада доводи у питање предметно начело, тачније његову базичност, општост и руководност, тј. оне квалитете које би свако правно начело требало да одражава. Наравно, одступања од правних начела, па и начела кривице су могућа, али она морају бити сведена на најмању могућу меру. Ипак, систематско одступање од правних начела, у овом случају нечела кривице, не би се смела толерисати.

Довођењем у везу начела кривице са системом кривичних санкција отвара се расправа о волунтаризму оличеном у слободи воље и кривици и позитивизму/ детерминизму оличеном у учиниочевој опасности и васпитној запуштености унутар кривичног права. Реч је о расправи која се више од једног века води унутар науке кривичног права.

Аутор рада на крају закључује да кривичноправна реакција у виду кривичне санкције може имати своје оправдање једино ако се темељи на начелу кривице. У противном, таквој реакцији није место у кривичном праву.