Специфичне особине људских права зајемчених Архуском Конвенцијом

Sažetak

Уговорнице су признале Архуском конвенцијом правну релевантност две основне људске потребе у погледу животне средине – потребу за животном средином која омогућава здрав и угодан живот и потребу за ангажовањем на заштити и унапређивању животне средине. То признање учињено је формулисањем општег права на одговарајућу животну средину и три посебна права која служе остваривању тог општег права – права на информисање о питањима животне средине,право на учествовање у одлучивању о пиатњима важинм за животну средину иправо на правне поступке у вези са животном средином. Архуска конвенција признаје право сваког појединца на одговарајућу животну средину и дужност појединачног и колективног ангажоавња ради заштите и унапређења животне средине у интересу садашњих и будућих генерација. Иако се у Конвенцији користи термин „дужност“, реч је пре о праву појединца да се ангажује сам или са другима. Заиста, три посебна права су конституисана тако да служе, с једне стране, одбрани права појединца на живот у одговарајућој животној средини, и са друге стране, да му омогуће да се ангажује на заштити и унапређењу животне средине у корист садашњих и будућих генерација. Зато, та права одступају од традиционаних услова које појединац треба да испуни да би могао да води унутрашње и међународне поступке ради жаштите повређеног права. Архуска конвенција дефинише „статус жртве“ и услове за покретање поступака другачије него што је то учињено Европском конвенцијом о људским правима, Факултативним протоколом уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима или унутрашњим правима уговорница. Такође, пошто акти или пропусти државе у области животне средине могу да погоде и субјекте ван територије државе, било је нужно да се ова права дефинишу не искључиво као правни однос државе и појединаца на њеној територији, како се то традиционално чини, већ и као правни однос државе и појединаца ван њене територије.