Нека отворена питања везана за минималну зараду у Републици Србији

Sažetak

Минимална зарада у Републици Србији утврђује се на основу минималне цене рада утврђене у складу са Законом о раду, радног времена и пореза и доприноса који се плаћају из зараде. Минимална зарада треба да буде минимални износ новца, који треба да омогући запосленима да подмире основне животне потребе. Нажалост, њен износ у пракси често није довољан за задовољење основних животних потреба запослених и чланова њихових породица. Послодавац треба да исплати минималну зараду када због поремећаја у пословању није у могућности да исплати зараду која би била већа од ње, тј. требало би да буде изузетна појава у свету рада и капитала. Међутим, минимална зарада постаје правило плаћања запослених у многим делатностима у Републици Србији.

Једно од питања које се поставља везано за минималну цену рада је да ли се иста у складу са Одлукама Владе и Социјално-економског савета може посматрати као нето износ који се исплаћује за радно ангажовање свих лица по сату, без обзира на правни основ њиховог рада. Оваквом ставу у прилог говори и употребљена законска дефиниција „минимална цена рада“. Примера ради рад по уговору о привременим и повременим пословима је исто „рад“ иако је рад ван радног односа. Према одредбама Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, рад у радном односу и рад по основу уговора о привременим и повременим пословима подједнако се посматрају из угла доприноса који се плаћају на зараду.

У светлу међународних стандарда рада, према Конвенцији о утврђивању минималне зараде бр. 131 Међународне организације рада, свака чланица Међународне организације рада која ратификује ову Конвенцију обавезује се да успостави систем минималних зарада који покрива све групе радника, чији су услови запослења такви да би покриће било одговарајуће. Пошто је Република Србија ратификовала ову Конвенцију, она се директно примењује на све групе радника, укључујући и оне ангажоване на основу уговора о привременим и повременим пословима.

Када је у питању службенички систем, Закон о платама у државним органима и јавним службама предвиђа да коефицијент на основу којег се утврђује основна плата запослених у државним органима и јавним службама изражава сложеност посла, одговорност, услове рада и образовање. Коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану током рада и регрес за коришћење годишњег одмора.

Као спорно у пракси поставило се питање да ли запослени којима се исплаћује минимална зарада, имајући у виду одредбу претходно наведеног члана, имају право на додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, тј да ли минимална зарада у Републици Србији у себи садржи и ове додатке.

Аутори ће анализирати питања постављена у претходним деловима текста, али и друга питања у вези са минималном зарадом и изнети ставове за њихово решавање.