ХРОНОЛОГИЈА АНТРОПОЛОШКОГ ПЕСИМИЗАМА НИКОЛА МАКИЈАВЕЛИЈА
Sažetak
Смисао рада је утврђивање и разматрање идеја Никола Макијавелија о људској природи, као и о њеном утицају на карактеристике читавог система друштвено-политичког управљања. Макијавели је сматрао да се историјски обрасци понављају циклично кроз време., те је, стога, историјски метод доминантно примењен у разматрању хипотеза о негативној људској природи која се посебно испољава у политици. Како је темељ Макијавелијеве теорије сагледан кроз песимистичан поглед на основe људске природе, хронологијом се открива генеза развоја ове идеје. Истраживање се фокусира на неколико сегмената. Прво се излаже основна идеја и претпоставка људске политичке природе у антици. Идеје античких мислилаца излажу се као уводник у мисао Макијавелија. Детаљни приказ разматрања друштвеног живота кроз филозофску мисао Аристотела, приказује прве идеје и образложења негативне природе човека у политици. Како је историјски метод био пут схватања Макијавелија, конкретизовање античких идеја приказује јасније мисаони пут антрополошког песимизма. Владалац, као кључно дело Макијавелија разматра се упоредном анализом са осталом писаном заоставштином. Након утврђивања мисли Макијавелија, целокупна идеја антрополошког песимизма доводи се у везу са људским правима и хронологијом која прати развој механизама заштите овог сета права. Нове чињенице и разумевање антрополошког песимизма постављају се као могућност бољем упознавању, али и бољем нормирању односа у оквирима функционисања система политичког али, у све већој мери, и економског управљања у друштвеној заједници.
Reference
Александар Молнар, Расправа о демократској уставној држави - 1. Право на отпор тиранији, Београд 2001.
Aleksandar Molnar, „Machiavelli's Reason of State-Republicanism“, Političke perspektive 3/2013, 7-27.
Antony Jay, Managament and Machiavelli - An Inquiry into the Politics of Corporate Life, New York 1968.
Аdam Smith (1937), An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations, Modern Library, New York.
Аристотел, О души – parva naturalia, превео Слободан Благојевић, Београд 2012.
Аристотел, Политика, превео Томислав Ладан, Загреб 1988.
Bojan Kovačević, Marko Simendić, „Verita effettuale della cosa politica u Makijavelijevoj Mandragoli“, Politička misao 3/2020, 31-59.
Бертранд Расел, Историја западне филозофије и њена повезаност са политичким и друштвеним условима од најранијег доба до данас, превод Данира Парента, Београд 1998.
Dario Galić, Bojan Rizvan, „Aristotel: O duši“, Spectrum 1-4/2009, 81-86.
Friedrich Meinecke (Fridrih Majneke), Machiavellism – The Doctrine of Raison D¢ Etate and it¢s Place in Modern History, New Haven 1962.
Peter Donaldson (Питер Доналдсон), Machiavelli and Mystery of State, New York 1992.
Phillip Harris, Machiavelli, „Мarketing and management: Ends and means in public affairs“, Journal of Public Affairs 7-2/2007, 181-191.
Raymond Angelo Belliotti, Machiavelli’s Secret - The Soul of the Statesman, New York, 2015.
Vjekoslav Arfić, „Koncept društvene strukture i strukturalna analiza u sociologiji“, Revija za sociologiju 1-2/1987, 49-62.
Игор Живановић, „Платон, Макијавели и макијавелизам“, Филозофија и друштво 3/2011, 45-67.
Коста Чавошки, „Макијавелијев антрополошки песимизам“, Анали Правног факултета Универзитета у Београду 1-4/2001, 334-349.
Miguel E. Vatter, Between form and event - Machiavelli's Theory of Political Freedom, Dordrekht 2000.
Милош Ђурић, Историја хеленске етике, Београд 1997.
Мирољуб Симић, Срђан Ђорђевић, Дејан Матић, Увод у право, Крагујевац 2017.
Николо Макијавели, Владалац, превео Б. Јанковић, Земун 2002.
Слободан Перовић, „Природно право и стварност“, Правни живот 9/2017, 7-159.
William B. Parsons, Machiavelli¢s Gospel - The Critique of Christianity in The Prince, New York 2016.