О ТЕРЕТУ ДОКАЗИВАЊА У ПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ

Sažetak

У раду се разматрају питања која се односе на опште оквире примене правила о терету доказивања у српском парничном поступку. Правило о терету доказивања има корене у нормативним решењима која су формулисана почетком деведесетих година прошлог века да би важећем парничном законодавству добила потпунији израз обухватајући расподелу терета доказивања између парничних странака. Све до доношења Закона о парничном поступку од 2004. године правила о терету доказивања није имала већи процесни значај јер су судови избегавали њихову примену којом се посредно признавала њихова неспособност да у поступку утврде "материјалну" истину. По доношењу Закона о парничном поступку од 2004. године све присутније партиципира идеја да терет утврђивања чињеничне основе судске одлуке треба у потпуности пренети на парничне странке укључујући и сношење ризика за случај ако та активност странака остане без резултата јер суд није у стању да формира став (уверење) о постојању чињеница које су предмет доказивања у поступку. Овом приступу је погодовала околност да је, упоредо са једним потпунијим формулисањем терета доказивања,  у српском парничном законодавству дошло је до промене концепције расправног начела. Изостављене су и одредбе о дужности суда да у поступку утврде "материјалну" истину. Овим се питање терета доказивања пренето на један шири, општији план који се тиче улоге суда у утврђивању чињеничне грађе. Поред наведеног разматрају се и питања која се односе на одређивање граница у којима постоји могућност примене правила о терету доказивања.