Закон о стечају и арбитража

Sažetak

У раду се анализирају правне празнине у Закону о стечају које постоје када је у питању арбитража и одговара се на питање како да се оне премосте језичким и циљним тумачењем. Размотрене су правне празнине које се односе на ваљаност и применљивост арбитражног споразума после отварања стечајног поступка, дејство отварања стечајног поступка на арбитражни поступак који је у току и дејство арбитражне одлуке у стечајном поступку.

Аутор закључује да се наведене правне празнине делом могу попунити одговарајућим тумачењем. Арбитражни споразум не престаје да важи отварањем стечајног поступка над једном од страна у споразуму, јер је суд искључиво надлежан за спровођење стечајног поступка, али не и за спорове о оспореним потраживањима стечајних поверилаца и захтеве излучних поверилаца. Истиче се потреба за флексибилним тумачењем речи „парница“, тако да обухвати и арбитражни поступак. После отварања стечајног поступка, стечајни поверилац може истицати само деклараторне, а не и кондемнаторне захтеве против стечајног дужника у арбитражном поступку.

Када су у питању арбитражни поступци који су у току, отварање стечајног поступка има за последицу прекид арбитражног поступка, који траје док се не стекну услови за његов наставак, при чему није неопходно чекати да стечајни суд наложи тужиоцу наставак поступка. Тужилац треба да преиначи свој ранији обавезујући тужбени захтев у утврђујући.

Арбитражна одлука о оспореном потраживању има дејство према стечајном дужнику и према свим повериоцима стечајног дужника и даје стечајном повериоцу право да тражи исправљање коначне листе утврђених потраживања.