НАЧЕЛО ПРЕДОСТРОЖНОСТИ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ И МЕЂУНАРОДНОЈ СУДСКОЈ ПРАКСИ
Sažetak
У овом раду се анализира међународноправно регулисање начела предострожности као једног од начела у области заштите животне средине. Ово начело предвиђа да када постоје претње настанка озбиљне или непоправљиве штете, као последица одређене економске активности, недостатак научних доказа и потпуне сигурности не сме бити коришћен као разлог за одлагање ефикасних мера за спречавање штете по животну средину. Са економског аспекта, примена начела предострожности је проблематична, јер ствара већу одговорност за оне који стварају могуће ризике, него што је то било у прошлости. Начело предострожности је садржано у великом броју међународних уговора из ове области, који га регулишу на сличан начин. Не постоји сагласност у доктрини да ли је ово начело достигло ниво међународног обичајног права, јер је у пракси тумачено на неколико различитих начина и није прихваћено од великог броја земаља у њиховим националним законодавствима. Оно представља један концепт који је у развоју и који се састоји од променљивих ставова о одговарајућим улогама науке, економије, политике и права у области заштите животне средине. Начело је било предмет расправа у неколико случајева пред Међународним судом и Трибуналом за право мора.