Противтужба у инвестиционој арбитражи као инструмент заштите животне средине

Sažetak

Рад се бави могућношћу да тужена држава у инвестиционој арбитражи користи противтужбу као инструмент за утврђивање одговорности улагача због повреде животне средине.  Анализа је усмерена на две најважније препреке које стоје на путу оваквом коришћењу противтужбе. Прва се тиче питања да ли је улагач покретањем арбитраже против државе пријема улагања дао пристанак за то да арбитражни суд решава и о захтевима из противтужбе. Арбитражна пракса нарочито показује да се проблем јавља у вези са тумачењем услова блиске везе (конекситета) између спора и захтева истакнутих у противтужби, као услова допуштености противтужбе. Такође, под условом да је арбитражни суд утврдио да је надлежан за одлучивање о противтужби и да је она допуштена, јавља се проблем њене нормативне основе. Реч је о питању да ли правна правила која арбитражни суд примењује на суштину спора садрже обавезу за улагача чија би повреда била основ за подношење противтужбе.