О АЛТЕРНАТИВНОМ, ФАКУЛТАТИВНОМ ОВЛАШЋЕЊУ ТУЖЕНОГ У СРПСКОМ ПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ

Sažetak

У раду се разматра проблематика која се односи на алтернативно, факултативно овлашћење туженог у српском парничном поступку.  Евидентно је да наведено питање није изазивало већи интерес научне и стручне јавности мада се поводом њега појављује низ веома сложених проблема.   Постојећа концепција процесне fakultas alternativаe која успостављена пре десетак година може се сматрати успешном јер проширује оквире диспозитивних овлашћења парничних странака. Могућност успостављања факултативног овлашћења се престаје везивати само за оне захтеве којима се тражи досуђење одређене ствари. Изјава се може дати поводом сваке неновчане чинидбе.  Замена испуњења тих чинидби је је такође постављена знатно шире јер се више не односи само на исплату одређеног новчаног износа  него обухвата могућност извршења неке друге чинидбе. Ипак, без посебног оправдања задржано је раније важеће решење по којем се успостављање процесне fakultas alternativae ограничава на првостепени поступак мада не постоје разлози који би говорили против могућности да се то учини и током поступка по жалби.  У раду се разматра садржај извршне регулативе која се односи на поступак принудног извршења пресуде у којој је садржана процесна fakultas alternativa при чему се та решења значајно разликују од оних која су садржана у домену облигационог и парничног законодавства. Посебно у делу који се односи на одређивање граница до којих извршни дужник може добровољно испунити своју обавезу извршењем факултативне чинидбе. Решења извршног права се не могу сматрати успешним и реално ограничавају замену досуђене чинидбе неком другом и тако осујети евентуално вођење извршног поступка. Ствара погодан амбијент за злоупотребу процесних овлашћења на штету извршног дужника. Разматрају се и питања која се односе на обавезу суда да недвосмислено разјасни природу изјава које тужилац износи у тужби и касније током поступка јер те изјаве могу изгледати исто  а имати сасвим различит  процесни значај.  Предаја ствари и или  исплата одређеног новчаног износа може претпостављати разне видове кумулације тужбених захтева али то може исто значити постављање једног захтева, оног за предају ствари или испуњења друге чинидбе  и давање изјаве да се тужени може ослободити те обавезе плаћањем новчаног износа или неке друге чинидбе. Суд је дужан разјаснити о којем се виду кумулације ради укључујући заузимање једног сасвим јасног става о природи дате изјаве. Поред наведених у раду се обухватају и нека друга питања која се због њиховог мањег значаја посебно не спомињу.