ASPOLUTNOST SVOJINE U FRANCUSKOM PRAVU

Sažetak

Апстракт: Развијене западоевропске и транзиционе источноевропске земље су се нашле на различитим идејним и идеолошким позицијама када је у питању регулисање својинских односа. На Истоку Европе, који је деценијама био препознатљив по пренаглашеном државном интервенционизму и драстичном  сужавању приватне својине, данас доминира неолиберални концепт. На Западу, који се традиционално сматра оличењем слободе и демократије, држава све више залази у грађанскоправне односе и у значајној мери ограничава право својине.

У правним системима готово свих европских земаља постоје одредбе које дају широка овлашћења власнику ствари и у исто време одређују да право својине може да буде ограничено. Међутим, разлика је у томе, што је у већини источноевропских држава прописано да се ограничења могу уводити само законом, док је у појединим западноевропским земљама то могуће чинити и општим актима ниже правне снаге које доносе органи извршне власти. Такво нормативно решење постоји у Француском грађанском законику. Оно је омогућило да се право својине, које је оквалификовано као најапсолутније, у значајној мери ограничи посебним законима и подзаконским актима. Нека ограничења су уведена кроз праксу Касационог суда. О томе сведоче тзв. историјске одлуке на основу којих су развијене теорије о злоупотреби права (Тhéorie de l’abus de droit) и прекомерном узнемиравању суседства (Théorie des troubles anormaux du voisinage). У судским одлукама и правној литератури се истиче да право својине више није апсолутно. На сличним идејним позицијама је и Суд правде Европске уније који обликује наднационално право.

Либерални модел који је распрострањен на Истоку Европе пружа грађанима виши степен сигурности, јер се ограничења могу установљавати само законом. Са друге стране, интервенционистички (етатистички) приступ омогућује ефикаснију заштиту јавних интереса од стране органа извршне власти, што може бити веома значајно у периоду економске кризе и социјалне нестабилности. Избор регулативног модела, а тиме и правца развоја својинских односа, спада у домен правне политике.

Кључне речи: својина, апсолутност, либерализам, државни интервенционизам, француско право