Настанак и развој идеје о раскидaњу или измени уговора због промењених околности

Sažetak

У раду се даје приказ развоја идеје о потреби омогућавања раскидања или измене уговора због промењених околности, почев од римског до савременог права, с посебним нагласком на развој доктринарних схватања и њиховог утицаја на уобличавање правног института у законодавству или судској пракси европских земаља. Институт промењених околности омогућава раскидање или измену уговора у ситуацији када испуњење уговорне обавезе није немогуће, али би изискивало несразмерне трошкове или би било нецелисходно, те представља један од најмаркантнијих изузетака од начела pacta sunt servanda. Спада у ред малобројних правних института за које се не може тврдити да своје непосредно извориште имају у римско-правној заоставштини. У делима истакнутих римских правника само се спорадично помиње. За разлику од правне науке, римска филозофија је била знатно наклоњенија теорији промењених околности о чему сведоче дела Цицерона и Сенеке.

У развијеном средњем веку највећи допринос развоју теорије промењених околности дали су канонисти и, нарочито, постглосатори. Школа постглосатора је промењене околности сматрала општим институтом, који се прећутно подразумева у свакој изјави воље којом се стварају обавезе. Идеје постглосатора су извршиле снажан утицај на даљи развој доктрине, о чему најбоље сведочи и сам назив института, clausula rebus sic stantibus, опште усвојен у доктрини, који потиче од њих.

После школе постглосатора следи период до краја XVIII века у којем даље влада интересовање у науци за теорију промењених околности, али се под утицајем школе природног права артикулишу ресктриктивнији ставови, пре свега у немачкој доктрини. У овом периоду постаје доминантан став да клаузулу rebus sic stantibus не би требало претпостављати у сваком уговору, већ би се примењивала изузетно, под тачно одређеним условима. Први грађански законици, баварски, пруски и аустријски уређују промењене околности, на начин и садржини који су у складу са овим доктринарним схватањима.

У XIX веку се правна наука готово у потпуности окреће од теорије промењених околности, што се може приписати последици тадашњем неприкосновеном примату начела pacta sunt servanda. С тим у складу, ни најзначајнији законици из тог периода, као што су француски, а касније немачки и швајцарски, нису уредили промењене околности у виду општег правног института.

До признавања института промењених околности постепено долази у судској пракси после Првог светског рата, док период од Другог светског рата обележава тенденција његовог законског уређивања. У све бројнију групу земаља у којима је у другој половини XX века клаузула rebus sic stantibus постала законски институт спада и некадашња СФРЈ, односно Република Србија, и остале државе које су биле у саставу бивше заједничке савезне државе.