Начело супсидијарности и пропорционалности у стварању комунитарног права у области заштите животне средине
Sažetak
Начело супсидијарности уведено је у примарне изворе права Европске уније Мастрихтским споразумом из 1992. године, као општи правни основ надлежности комунитарних органа, у случајевима у којима не постоји искључива надлежност Заједнице, тј. када исто питање може да буде уређено и комунитарним актима и прописима земаља чланица. Начело супсидијарности се заснива на неспорно правичној идеји да би проблеме грађана увек требало решавати на нивоу који им је најближи. Оно омогућава делање Заједнице у питањима у којима нема искључиву надлежност, уколико се циљ предложене мере не може на задовољавајући начин постићи на нивоу држава чланица, а имајући у виду њен обим и очекиване ефекте, ефикасније може постићи на нивоу Заједнице. Чак и ако постоји надлежност Заједнице по овом основу, она је ограничена начелом пропорционалности, према којем органи Уније могу да предузимају мере само у оквиру циљева утврђених оснивачким уговорима.
Начело супсидијарности даје основа различитим тумачењима, те представља полигон за стално сучељавања супротстављених ставова Комисије и држава чланица. Међутим, врло је мали број спорова (око двадесетак) пред Судом правде Европске уније у којима је захтеван поништај неког комунитарног правног акта позивом на непостојање надлежности за његово усвајање по основу начела супсидијарности. Према досадашњој пракси, Суд не показује нарочиту спремност да поништава комунитарне акте по овом основу.
Лисабонски споразум уводи неколико битних новина у вези са начелом супсидијарности и пропорционалности. Јасно разликује постојање надлежности од њене примене, и начело супсидијарности везује за потоње. Протокол о примени начела супсидијарности и пропорционалности, прилог Амстердамском споразуму који је Лисабонски споразум преузео, утврђује поступак у којем се народним скупштинама држава чланица мора омогућити изјашњавање о томе да ли су испуњени услови за примену начела супсидијарности, уколико Комисија надлежност за предузимање неке мере заснива на њему.
Време ће показати да ли ће нова правила о примени начела супсидијарности повећати сарадњу Комисије и држава чланица и приближити њихове ставове о постојању надлежности Заједнице по овом основу у конкретним случајевима.
Ово питање добија посебан значај у области заштите животне средине, у вези са којом се намећу изазови који се тешко могу адекватно санирати искључиво на нивоу држава чланица, и у којој је надлежност готово увек подељена између Заједнице и држава чланица. Досадашња пракса је, међутим, показала да утврђивање постојања надлежности Уније да предузима мере неопходне ради заштите животне средине показује извесну меру произвољности. Нова правила Уговора о Европској унији и Протокола о супсидијарности ову врсту дилеме по природи ствари не могу да отклоне, али је за очекивати да ће макар створити ефикаснији механизам за уједначавање ставова Уније и држава чланица о њима.