KRISTALIZACIJA IDEJA KAO RAZVOJNA PERSPEKTIVA BEOGRADA Bojan Bojanić: Intervju sa Vladimirom Macurom
Sažetak
KRISTALIZACIJA IDEJA KAO RAZVOJNA PERSPEKTIVA BEOGRADA
Bojan Bojanić: Intervju sa Vladimirom Macurom
Apstrakt
Jedan od najznačajnijih beogradski urbanista, Vladimir Macura (1942), u razgovoru sa istoričarom arhitekture Bojanom Bojanićem, govori o svojim pogledima na materiju grada, o projektima na kojima je radio i o rezultatima koji su postignuti u sferi planiranja u Beogradu. Macura je završio Arhitektonski fakultet u Beogradu i kasnije je doktorirao na temi transformacije tradicionalne srpske varoši u moderan grad na prelazu 19. u 20. vek, tačnije starinske čaršije u moderan centar grada. Osnivač je Centra za planiranje urbanog razvoja pri Beograd-projektu (CEP), bio je redovni profesor na odseku Pejzažna arhitektura, naučni savetnik u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije (IAUS) i direktor Urbanističkog zavoda Beograda. Njegova profesionalna karijera prožeta je naučnim radovima i terenskim realnim urbanističkim zadacima. Autor i koautor je desetak knjiga i velikog broja naučnih i stručnih članaka.
Macura u ovom razgovoru govori o materiji grada na osnovu iskustva i poznavanja urbane situacije u Srbiji, a posebno u Beogradu. Veruje da gradovima ovog područja, kada se ima u vidu njihov istorijski, socijalni, ekonomski i envajermentalni kontekst, odgovaraju umerenost u ambicijama i postepena kristalizacija ideja, kao i na njima zasnovane realizacije. Macura je uveren da obazrivo čuvanje urbanih vrednosti, što je mnogo šire od zaštite spomenika, vodi do ambijenata bliskih ljudima. U intervjuu se govori o Generalnom planu Beograda (GPB) i kontinualnom pristupu koji je uveden posle 2000. god. kao realna potreba da se odgovori na zahteve vremena, ali i da se održi dugoročna vizija grada (Sl. 10). Drugim rečima, Macura veruje da planovi treba da podržavaju životne procese, a ne mrtve slike zamišljene budućnosti. U razgovoru je i reč o kontinuitetu i diskontinuitetu ideja i realizacija, o starim idejama koje su u GPB interpretirane na tehnički, oblikovno i sistematski novi način (Sl. 11 i 12), o rubnim zonama grada (Sl. 13) i unapređivanju romskih naselja (Sl. 8 i 9). Jedna posebna tema razgovora je prirodno jezgro Beograda, a to je širi predeo ušća Save u Dunav. Macura se ovom temom bavi od ranih 80-ih godina prošlog veka, prvenstveno sa stanovišta skladne ravnoteže prirodnih činilaca, koji su u zoni Ušća u velikoj meri očuvani – Ušće je jedno od najvećih staništa ptica u Evropi, i mogućih turističkih, rekreativnih i transportnih funkcija. Jedan od predloga, o kome u intervjuu ima govora, jeste izgradnja zaobilaznog plovnog kanala za težak tranzitni vodeni saobraćaj, kanala koji bi trebalo da Ušće prepusti beloj floti, ljubiteljima prirode i reke, turistima u jednom zaštićenom i prirodi bliskom predelu. Intervju se završava kritikom nekoliko svežijih beogradskih projekata koji svojom arhitekturom mogu da doprinesu smanjenju identiteta i lepote Beograda. Macura veruje da je jedan od važnih poslova arhitekte da doprinese očuvanju regionalnog arhitektonskog diverziteta i da bi ilustrovao svoj stav prikazuje projekat za stambeno naselje Pod Dubovicom u Budvi (Sl. 4 i 15).
