Појам, порекло и примена зиданих пандантифа у ранохришћанској сакралној архитектури

Sažetak

Конструкција и функција зиданог пандантифа, дефинисаног као троугаони исечак сфере, предмет су бројних истраживања. Међутим, његова генеза и сȃмо појмовно одређење и даље изазивају недоумице. Стога рад у првом реду разматра порекло, развој и примену овог конструктивно, акустички и естетски функционалног елемента, који се у црквеној архитектури најчешће користи као конструктивни прелаз са кружне основе куполе на квадратну основу тела грађевине. Осим тога, рад преиспитује и проблем терминологије, уочен у нашој и страној литератури, и даје преглед конструктивних склопова у које се укључује предметни сферни елемент. Рад је усредсређен само на пандантифе зидане опеком са кречним малтером, те проучава њихову морфологију, начин извођења, статичка својства и структурални садржај. Циљ је да се кроз историјску анализу приближимо одговору: како је и када пандантиф настао и које су главне линије његовог развоја? Да ли му је порекло оријентално (блискоисточно), хеленистичко или римско-латинско, односно да ли је настао као резултат прожимања ових утицаја и нормативно уобличен у периоду од IV-VI века? Спроведена је и типолошка анализа узорних модела у циљу разумевања трансформације метода пројектовања, од тромпи, преко лоптастог свода, ка куполи на пандантифима. Примери коришћења пандантифа пре цариградског храма Свете Софије из VI века указују на то да су њени градитељи имали претходнике, али им неспорно припадају заслуге за прву употребу овог решења у изузетно великој размери.