Просторно-функционални стандарди социјалног становања у Србији: регулатива, пракса и перцепција корисника

Sažetak

Одговарајући ниво стамбеног комфора, у просторно-функционалном и здравственом погледу, један је од кључних чинилаца квалитета и одрживости социјалног становања. У постсоцијалистичкој Србији, изразито резидуалан систем обезбеђивања у овом сектору представљао је током протекле две деценије велики изазов за постизање адекватних стандарда квалитета нове социјалне станоградње. Кроз преглед националне регулативе у области планирања, пројектовања и грађења социјалног становања после 2000. године и резултате спроведеног емпиријског истраживања о шест реализованих пројеката (у Ваљеву, Панчеву, Чачку, Краљеву, Крагујевцу и Београду), у раду се разматрају стање, ограничења и могућности за унапређење актуелне стамбене праксе у овом домену. Док је у иницијалном периоду формирања новог стамбеног система социјално становање кроз препоруке за планирање и пројектовање третирано као становање исподпросечног стандарда и квалитета, од 2009. године његов развој се кроз законодавни оквир све више усмерава ка концепту одрживе станоградње. Истовремено, резултати евалуације пионирских примера праксе у овој области, реализованих у периоду 2008-2010. године, упућују на одређене дефиците у погледу примене критеријума одрживости. На основу анкетног испитивања корисника о задовољству различитим елементима стамбеног комфора, у одабраним примерима забележени су проблеми пренасељености станова и неадекватности остварених стамбених услова са функционалног и здравственог аспекта. Утврђено је да су станари претежно задовољни нивоом топлотног и светлосног комфора у становима, док су значајно незадовољство изразили због недостатка помоћних и отворених стамбених просторија, недовољне звучне изолације и укупно нижег квалитета изградње. У закључним разматрањима дискутују се резултати истраживања и дају се препоруке за унапређење пројектантских стандарда и инструмената мониторинга у програмима социјалног становања у Србији.