САН О ЦЕЛОВИТОСТИ: ПОЕТИКА НЕПРЕДВИДИВОГ

Sažetak

Редефиницијом појма фрагментарности и постојећих теоријских концепција, од романтичарских фасцинација руинама до савремене позиције променљивости, овај рад поставља недовршеност као суштинску потенцијалност форме, имагинације и контингенције − на путу ка новим просторно-временским категоријама. У том следу, фрагментацијa се разуме као модел тумачења реалности и испитивања капацитета мере недовршености архитектуре, у контексту постдигиталног света и културе. Постављајући комплексност као контекст, измештање као метод, а променљивост као модел за разумевање архитектонске савремености унутар њене стварности, просторна и временска неодређеност постају карактеристике фрагментарности, а дестабилизација односа њихова рефлексија. Оваква врста структурисања реда из хаоса, или дестабилизација реда зарад нове покренуте структуралности, јесте сложеност вишег реда. Неухватљива природа свих ствари, у отварању ка новом, превазилази сопствена ограничења, тематизујући се кроз места промене, одвајања и пуцања – специфичних сингуларности, омогућавајући флексибилност кроз недовршеност. Тиме се отварају облици нових светова и стварности, између неодређености и недефинисаности − у зони њиховог преклапања, простор и време постају фрагментарни. Ова истинска спонтаност јесте највећа комплексност која у себи носи снагу промене и њене суштинске потенцијалности – значења које је увек тек у настајању. Пројектовање мере недовршености постаје суштина отворености у којој би се одвијала алтерација облика и саме геометрије.