ПРОБЕЛМАТИКА КАПАЦИТЕТА ЛОКАЛНИХ САМОУПРАВА ЗА ИНТЕГРАЛНУ УРБАНУ РЕГЕНЕРАЦИЈУ
Sažetak
Предмет истраживања у ширем смислу представља организационо - комуникациони капацитет локалних самоуправа у Србији са аспекта одрживе урбане регенерације. У том контексту испитиваће се адекватност Фалудијевог модела мултипланерских агенција и колаборативног приступа за ефикасно и ефективно планирање у ширем процесу урбане регенерације. Уже, предмет истраживања представља везу између организационе структуре локалних самоуправа у Србији њиховог потенцијала обезбеди адекватну комуникацију за обезбеђење интегралне информације за урбану регенерацију. Проблемски оквир истраживања се односи на ефикасно и ефективно, креирање решења односно политика, планова, развојних оквира, пројеката. У конкретним условима у Србији проблемски оквир представља неадекватност наслеђеног система управљања и планирања локалном заједницом, пре свега са аспеката нивоа и врсте учешћа интересних страна у процесу креирања решења. Хипотеза коју ово истраживање проверава односи се на успостављање везе између броја и врсте комуникационих канала које организациона структура локалних самоуправа омогућава и ефикасности и ефективности процеса урбане регенерације. Другим речима хипотеза је: број и врста комуникационих канала (варијабла А) утиче на ефикасност и ефективност планирања за одрживу урбану регенерацију (варијабла Б).Циљеви истраживања су усмерени ка идентификовању законитости међу варијаблама. Очекиван резултат истраживања је у формирању модела за мерење капацитета локалних самоупрва за интегралну урбану регенерацију.
Кључне речи: одржива урбана регенерација, интегрално урбано планирање, капацитет локалних самоуправа.Reference
Bajić-Brković. (1999): Održivost i grad. Beograd: Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu.
Bajić-Brković. (1992): Predavanja iz urbanističkog i prostornog planiranja. Beograd: Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu.
Castells, M. (2000): The Rise of the Network Society. Oxford: Blackwell Publishing.
Faludi, A. (1984): Planning Theory. Oxford: Pergamon press.
Giddens, A. (2003): Sociologija. Beograd: Ekonomski fakultet u Beogradu.
Habermas, Ј. (1984): The Theory of Communicative Action - Volume One: Reason and the Rationalization of Society. Boston: Beacon Press.
Healey, P. (1997). Collaborative Plannig: Shaping Places in Fragmenteted Societies. London: MACMILLAN PRESS LTD.
Landry, C. (2005): The Creative City: A Toolkit for Urban Innovators. London: Earthscan.
Mrđenović, T. (2011): Integrative Urban Design in Regeneration - Principles for Achieving Sustainable Places. Journal of Applied Engineering Science No. 9(2011)2 , 305-316.
Mrđenović, T. (2013): Urban regeneration: Questioning the subject. TTEM-Technics Technologies Education Management, Vol 8, No3
Perić, A. (2013): The Review of Planning Practice in Brownfield Regeneration - Some European Experiances. Journal of Applied Engineering Science , 1-8.
Reeves, D. (2005): Planning for Diversity: Policy and Planning in a World of Difference. New York: Routledge.
Stupar, A., & Đukić, A. (2009): Urbani menadžment - od teorije do prakse, od vizije do realizacije. Arhitektura i urbanizam , 3-7.
Tomić, Z. (2003): Komunikologija. Beograd: Čigoja.
UN. (1992, June 14). Agenda 21. Retrieved 2004, from www.un.org/esa/dsd/agenda21.
http://www.un.org/millenniumgoals/environ.shtml.
Бајић-Брковић. (2009): Могу ли креативне економије да производе одржива решења? Нека европска искуства. Архитектура и урбанизам , 47-60.
ВладаРС. (2009): Национална стратегија одрживог развоја. Одрживи развој Србије: Наша заједничка будућност . Београд, Република Србија: Министарство за науку и технолошки развој и Кабинет потпредсеника Владе за европске интеграције.
Маруна, М. (2012): Регионалне стратегије прилагођавања климатским променама: Смернице за урбанистичко планирање у Србији. Архитектура и Урбанизам , 50-56.
