ВАЛОРИЗАЦИЈА ИНДУСТРИЈСКОГ НАСЛЕЂА У ИТАЛИЈИ НА ПРИМЕРИМА ФАБРИКА ШЕЋЕРА У ЕМИЛИЈА-РОМАЊИ
Sažetak
Циљ овог рада је представљање искуства које је Италија имала у домену очувања и вредновања индустријског наслеђа. Историографским приступом је објашњен развој концепта ове баштине, од Уједињеног Краљевства, које је било пионир, преко Француске да би се излагање завршило на Италији.
Концепт индустријског наслеђа је постепено еволуирао и био праћен оснивањем различитих институција које су се њиме бавиле, постепено проширујући своје делатности од каталогизације остатака индустријске прошлости до активног учешћа у пројектима ревитализације. Везано за ову еволуцију значајан је развој индустријске археологије као научне дисциплине која је прузала одговарајуће инструменте за вредновање индустријске баштине. Указано је на неке уобичајене грешке и заблуде у вези са овим наслеђем и на улогу које архитект треба да има у процесу валоризације.
Анализирани случајеви су одабрани са простора региона Емилија-Ромања зато што је то био центqр италијанске производње шећера, па самим тим и поседује највише материјалних остатака. Покушало се, путем избора примера, указати на различита искуства и сценарије елабориране од стране приватног и јавног сектора, као и на различите аспекте наслеђа, који су валоризовани са мање или више успеха.
Reference
• Biancardi, E. (2005): Le radici della dolceza. La bieticoltura e l’industria saccarifera nel Veneto del ‘900, Rovigo, Minelliana, 11-19, 27-35;
• Bondoni, A., Callegari, G., Franco, C., Gibello, L. (2005): Stop&Go. Il riuso delle aree industriali dismesse in Italia. Trenta casi di studio, Firenze, Alinea, 155-159;
• Celano, E., Chirico S. (2011): Industrial archaeology and Creativity for the Restauration of Abandoned areas, Redige n.2, 148-158;
• Dal Piaz, V. (2008), Gli spazi per la ricerca e i programmi di riqualificazione dell’università, presentato nel ambito del Workshop Internazionale: Zuccherifici: conoscenza, valorizzazione, riuso. Le fabbriche trasformate: i casi studio degli zuccherifici di Ferrara. Da edificio produttivo a complesso fieristico e infine a polo per la didattica e la ricerca universitaria: il caso del complesso dell’ex-Eridania a Ferrara, Ferrara;
• Franz, G. (2001): Trasformazione, innovazione, riqualificazione urbana in Italia, Milano, Franco Angeli;
• Gelsomino, L., Orlandi, P. (2003): Forme e traccie dell’abitare, Bologna, Editrice Compositori, 120-122;
• Gregotti, V. (1997): Metafore di etternità, Domus n. 795, luglio-agosto;
• Irace, F.: Spazio acustico e scatole sonore: Renzo Piano e l’archittetura musicale in Rossi, A. (2002): Renzo Piano. La fabbrica della musica. L’Auditorium Paganini nella Città di Parma, Editrice Abbitare Segesta, Milano, 26-28, 36, 44, 46, 65;
• Massarente, A. (2011): Gli zuccherifici in Emilia-Romagna. Riflessioni attomo a modelli, strumenti e tecniche per la valorizzazione di un patrimonio in corso di trasformazione in Fontana, M. T. e Chirigu, E.: Il patrimonio industriale dell”Emilia-Romagna. Atti del convegno di Bologna (2 dicembre 2009), Bologna, Crace editrice, 113-139;
• Morpurgo, G. (2004): Gregotti Associatti, Ginevra-Milano, Rizzoli-Skira, 200-205;
• Negri, A., Negri, M. (1978): Archeologia industriale, Firenze, D’Anna;
• Rebecchini, G. (2006): Frammenti di architettura italiana, Firenze, Pasigli Editori, 62-71;
• Roda, R., Guerzoni, G. (1992): Il tempo delle ciminiere. Censimento fotografico del patrimonio storico industriale della provincia di Ferrara. Parte prima: 1800-1920. Vol.1., Padova, Interbooks, 77-84;
• Sibra, G. (2009): Gli zuccherifici di Cecina e Sermide. Progetti dolci in sistemi territoriali complessi, Settimo Milanese, Stampamatic, 11-23;
• Vari autori,(1977). San Leucio: Archeologia, storia, progetto. Milano, Formichiere;
• Vitale, A. (2012) : Luci e ombre sulla gestione del patrimonio industriale dismesso, Techne n.2, 101;
• Zannier, I. (1996): Viaggio nell’archeologia industriale della provincia di Ravenna, Ravenna, Longo Editore, 20-21, 64-65, 144-151.
