ОТВОРЕНИ ИЛИ ЗАТВОРЕНИ СТАН

Sažetak

Свака генерација архитеката у свом раном стваралачком добу интензивно и емотивно проживљава неку одређену тенденцију претварајући је у својеврсни тренд. Након релативно кратке епизоде са соцреализмом, моја генерација је 60-их година била у потпуности усмерена према интернационалном стилу везујући се за његове постулате, са или без разумевања, како је ко знао и умео. 70-тих година је доминирала тзв. скулптурална позна модерна, 80-их постмодерна, да би 90-их у моду ушла блага деконструкција, која се никад није одомаћила на ширем плану, делом због рата, а делом због техничке и концептуалне недоучености актера у изградњи. Од 2000-те на даље, у Србији доминира једна шаролика лепеза тзв. неомодерне, коју је још пре више деценија иницирао архитекта Ричард Мејер (Рицхард Меиер) с циљем обнове ране модерне 20-их година и која варира од веома редуцираног минимализма, до софистицираног, а понекад и накићеног пластицизма, бар што се тиче екстеријера. Међутим, што се тиче пројектовања ентеријера, једна тенденција је присутна већ деценијама, а то је тежња ка обједињавању и максималној отворености унутрашњих простора у свим архитектонским сегментима, а посебно у стамбеној архитектури. Ова, у суштини, логична и корисна тежња, се веома често хипертрофира и постаје контрапродуктивна када се насилно, просторно повезују и функције које међусобно могу бити, како би се данас рекло у “сукобу интереса”. У овом тексту ћемо покушати да дефинишемо неке основне појмове и проблеме у овој области, као и предложимо  смернице које би олакшале доношење што објективнијих и примеренијих пројектантских одлука.