ТЕОРИЈЕ МИНИМАЛИЗМА У АРХИТЕКТУРИ: КАДА ПРОЛОГ ПОСТАНЕ ПАЛИМПСЕСТ

Sažetak

Текст разматра начин и околности конституисања и успостављања архитектонског дискурса о минимализму. Неке од  кључних тема овог дискурса су историјска развојна линија и анализа теоријских утицаја, које подразумевају повезивање савременог минимализма са теоретизацијама разних минималних, архитектонских и уметничких, форми и концепата из прошлости. Посебна пажња се обраћа на теоријске релације које, на унитаран начин, повезују минимализам у архитектури са његовим уметничким номиналним претходником minimal art-ом из 60их. Ради се о релацијама заснованим на интерпретативним моделима о самореферентности, феноменолошком искуству и контекстуализму, који су на први поглед заједнички за уметничке и архитектонске минималистичке дискурсе. У оваквој поставци историјске линије минимализма у архитектури, чини се да су релације са minimal art-ом  проблематичне, док се неке друге релације превиђају. Прецизније, ради се о постмодерним фундаментализму, архитектонском правцу: 1) у коме су такође постојале поменуте три интерпретације; 2) из кога ће архитектонски теоретичари, крајем 80их и током 90их, извршити ретроактивну апропријацију многих архитеката и прогласити их за минималисте; 3) који успоставља идентичне односе са модерним и постмодерним теоријским и друштвено-историјским контекстима, као што ће то учинити минимализам. Упркос свему томе, теоријско поље постмодерног фундаментализма је изненађујуће запостављено у дискурсу минимализма у архитектури. Уместо да се постмодерни фундаментализам третира као својеврстан пролог минимализму у архитектури, он постаје палимпсест који се брише и преко кога се поново исписује другачија историја минимализма, у којој minimal art заузима централно место.