РАЗГОВОР О БРУТАЛИЗМУ: ИНТЕРВЈУ СА АРХИТЕКТОМ ЉУПКОМ ЋУРЧИЋЕМ

Sažetak

Термин „брутализам” означава покрет у архитектури, који је проистекао из високог модернизма и трајао током кратког периода од 1950. до 1970. године. Прва примена термина се доводи у везу са стваралаштвом енглеских архитеката Питера Смитсона (Peter Smithson) и Елисон Смитсон (Alison Smithson), који су, подстакнути Ле Корбизјеовом (Le Corbusier) архитектуром након Другог светског рата, Марсејским блоком (Unité d'Habitation, 1952) и објектима у Чандигару у Индији (Chandigarh, 1953), као и применом необрађеног натур-бетона (béton brut), пројектовали стамбени објекат „Вртови Робина Худа” (Robin Hood Gardens, 1969–72) у Лондону, који се сматра једним од првих примера брутализма у свету. Покрет се јавио као рекација на архитектуру и иделогију Интернационалног стила, која је промовисана на Светским конгресима модерне архитектуре (Congrès International d'Architecture Moderne, CIAM), због чега је у први план истакнута потреба ка коришћењу „искрених” материјала, примењених у сировом стању, попут натур-бетона и опеке, чиме се постиже висок ниво експресивности површине. Када се говори о брутализму, генерално постоје два тумачења, прво, да је у питању правац, чије је примарно становиште, да материјали који се користе у финализацији објекта буду примењени у изворном, природном облику, без накнадног дорађивања, чиме се постиже „искрена” архитектура, друго, да је у питању архитектура, која је брутална, или груба у изразу. Иако је у свету изведен значајан број архитектонских објеката у бруталистичком маниру, у српској историографији и критици је генерално присутно мишљење да покрет брутализма није имао значајнијег утицаја на архитектуру у Србији, због чега постоји веома мало истраживања на ту тему. И поред поменутог, евиденти су бројни примери архитектонских објеката у Србији, попут стамбено-пословне куле „Генекс” на Новом Београду и мотела „Млинарев сан” у Ариљу, арх. Михајла Митровића, зграде Урбанистичког завода и Мостарске петље у Београду, арх. Бранислава Јовина, Савезног извршног већа III на Новом Београду, арх. Љупка Ћурчића, спортско-рекреативног центра „25. мај” у Београду, арх. Ивана Антића, и др., код којих је натур-бетон примењен као примарни материјал у естетској артикулацији. С тим у вези, овај интервју има за циљ, да укаже на околности које су довеле до појаве бруталистичких тенденција у српској архитектури, као и да буде повод за даља истраживања естетике брутализма.