Komunikacija: analitičko jedinstvo dve selekcije i dve konstrukcije

  • Boris Labudović Institut za usmeravanje komunikacija
Ključne reči: Luhmann||, ||Luman, impactology||, ||impaktologija, communication||, ||komunikacija, function||, ||funkcija, definition||, ||definicija, selection||, ||selekcija, construction||, ||konstrukcija,

Sažetak


Rad je inspirisan diskurzivno-analitičkom strategijom i komunikološkim aspektima opšte teorije društvenih sistema Niklasa Lumana, kao i zaključcima Konzorcijuma za strateško komuniciranje (Consortium for Strategic Communication), think tank organizacije Arizona State University. CSC uočava da je komunikacija zasnovana na „message influence“ modelu postala disfunkcionalna, pa stoga predlažu „model pragmatske kompleksnosti, prevashodno na osnovu perspektive novih sistema Niklasa Lumana. Nije više pitanje „kako da konstruišemo uticajniju poruku, nego „koju vrstu stvarnosti je određeni sistem, na koji želimo da utičemo, konstruisao za sebe”. Iz tih razloga, iz širokog polja komunikologije izdvajam onaj segment koji se odnosi na proučavanje planskih i strateških programa za usmeravanje javnog komuniciranja s pojedincima, grupama i zajednicama (propaganda, odnosi s javnošću, politički marketing). Za tu oblast predlažem poseban naziv – impaktologija. Potom elaboriram shvatanje i definisanje komunikacije kao simboličkog usklađivanja smisla koje se, analitički raslojeno, sastoji iz dve selekcije i dve konstrukcije. Alter selektuje podatak i konstruiše saopštenje, a ego selektuje saopštenje i konstruiše razumevanje (selekcijom značenja, kontekstualne interpretacije i pripisivanjem smisla). Tako posmatran, svaki komunikacijski događaj (komevent) je dvosmeran – svojevrsno pregovaranje o smislu u kojem jednako aktivno učestvuju obe strane. Time se Berlov SMCR model, inspirisan Šenonon i Viverom, odbacuje kao neadekvatan u hiperkompleksnom i multikontekstualnom savremenom svetu.


Reference

Andersen, N. A. (2003). Discursive analytical strategies: Understanding Foucault, Koselleck, Laclau, Luhmann. Bristol: The Policy Press.

Bateson, G. (1972). Steps to an Ecology of Mind: Collected Essays in Anthropology, Psychiatry, Evolution and Epistemology. New York: Chandler.

Corman, S. R., Trethewey, A., & Goodall, B. (2007). A 21st century model for communication in the global war of ideas: From simplistic influence to pragmatic complexity. Phoenix, AZ: Arisona State University.

Craig, R. T. (1999). Communication Theory as a Field. Communication Theory, 9(2), 119–161.

Dance, F. E. X. (1970). The “concept” of communication. Journal of Communication, 20(2), 201–210.

Fuchs, P. (2002). The time of communication. Das gepfefferte Ferkel.

Gleick, J. (2011). The information : A history, a theory, a flood [Kindle Edition]. New York: Knopf Doubleday Publishing Group.

Labudović, B. (2007a). Pojam komunikacije u opštoj teoriji društvenih sistema Niklasa Lumana. CM: Časopis za upravljanje komuniciranjem, 2(2), 23–44.

Labudović, B. (2007b). Niklas Luman kao komunikolog: masmediji i javnost u opštoj teoriji društvenih sistema. CM: Časopis za upravljanje komuniciranjem, 2(4), 89–110.

Labudović, B. (2016). Odnosi s javnošću kao usmeravanje komunikacija sa grupama i zajednicama. Doktorska disertacija. Beograd: Fakultet političkih nauka.

Luhmann, N. (1992). Autopoiesis: What is Communication? Communication Theory, 2(3), 251–259.

Luhmann, N. (2000). Theories of distinction: Redescribing the descriptions of modernity. Stanford, CA: Stanford University Press.

Luman, N. (2001). Društveni sistemi: Osnovi opšte teorije. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

Radojković, M. (2014). Komunikacija. U Pijanović, P. (ur.), Leksikon obrazovnih termina. Beograd: Učiteljski fakultet.

Radojković, M., & Đorđević, T. (2001). Osnove komunikologije. Beograd: Čigoja.

Schiltz, M. (2007). Space is the Place: The Laws of Form and Social Systems. Thesis Eleven, 88(1), 8–30.

Sciulli, D. (1994). An Interview with Niklas Luhmann. Theory Culture Society, 11(2), 37–68.

Shannon, C., & Weaver, W. (1949). The Mathematical Theory of Communication. Urbana: University of Illinois Press.

Spencer Brown, G. (1977). Laws of form. New York: Julian Press.

Thyssen, O. (2005). The Invisibility of the Organization. Ephemera, 5(3), 519–536.

Objavljeno
2019/11/10
Rubrika
Pregledni članak