Razlozi zašto risperidon i paliperidon ne treba posmatrati kao isti lek

Marin Jukić

doi:10.5937/engrami48-67253

Marin Jukić University of Belgrade - Faculty of Pharmacy

DOI: https://doi.org/10.5937/engrami48-67253

Ključne reči: risperidon, paliperidon, aktivna frakcija, krvno-moždana barijera, CYP2D6, terapijsko praćenje koncentracije leka, dugodelujući antipsihotici

Sažetak

Risperidon i paliperidon se u kliničkoj praksi često posmatraju kao blisko srodni, gotovo zamenljivi antipsihotici, pre svega zato što je paliperidon, odnosno 9-hidroksi-risperidon, glavni aktivni metabolit risperidona. Ova percepcija istovetnosti je dovela do široke upotrebe koncepta „aktivne frakcije“, koji podrazumeva zbir koncentracija risperidona i 9-hidroksi-risperidona u krvi. Iako je ovaj koncept koristan za terapijsko praćenje koncentracije leka, on ne znači farmakološku identičnost ova dva molekula. Dostupni podaci ukazuju da se risperidon i paliperidon razlikuju u receptorskom profilu, afinitetu za dopaminski D2 receptor, odnosu serotonergičke i dopaminergičke aktivnosti, prolasku kroz krvno-moždanu barijeru i zavisnosti od CYP2D6 metabolizma. Dodatno, dugodelujuće injekcione formulacije risperidona i paliperidona imaju različitu farmakokinetičku logiku, što dodatno komplikuje jednostavno prevođenje doza. U ovom radu se razmatraju farmakološki i farmakokinetički razlozi zbog kojih risperidon i paliperidon ne treba posmatrati kao iste lekove, već kao veoma bliske, ali u mnogim situacijama drugačije terapijske opcije. Poseban naglasak stavljen je na značaj individualizacije terapije na osnovu koncentracije leka u krvi, odnosa risperidona i 9-hidroksi-risperidona, CYP2D6 genetskog statusa, neželjenih efekata i izbora oralne ili dugodelujuće formulacije.

Reference

1. Corena-McLeod M. Comparative pharmacology of risperidone and paliperidone. Drugs R D. 2015;15(2):163–174. doi:10.1007/s40268-015-0092-x.
2. Vandenberghe F, Guidi M, Choong E, von Gunten A, Conus P, Csajka C, et al. Genetics-based population pharmacokinetics and pharmacodynamics of risperidone in a psychiatric cohort. Clin Pharmacokinet. 2015;54(12):1259–1272. doi:10.1007/s40262-015-0289-8.
3. Puangpetch A, Vanwong N, Nuntamool N, Hongkaew Y, Chamnanphon M, Sukasem C. CYP2D6 polymorphisms and their influence on risperidone treatment. Pharmacogenomics Pers Med. 2016;9:131–147. doi:10.2147/PGPM.S107330.
4. Hiemke C, Bergemann N, Clement HW, Conca A, Deckert J, Domschke K, et al. Consensus guidelines for therapeutic drug monitoring in neuropsychopharmacology: update 2017. Pharmacopsychiatry. 2018;51(1-02):9–62. doi:10.1055/s-0043-116492.
5. Wang JS, Ruan Y, Taylor RM, Donovan JL, Markowitz JS, DeVane CL. The brain entry of risperidone and 9-hydroxyrisperidone is greatly limited by P-glycoprotein. Int J Neuropsychopharmacol. 2004;7(4):415–419. doi:10.1017/S1461145704004390.
6. Kozielska M, Johnson M, Reddy VP, Vermeulen A, Li C, Grimwood S, et al. Pharmacokinetic-pharmacodynamic modeling of the D2 and 5-HT2A receptor occupancy of risperidone and paliperidone in rats. Pharm Res. 2012;29(7):1932–1948. doi:10.1007/s11095-012-0722-8.
7. Zhang L, Brown SJ, Shan Y, Lee AM, Allen JD, Eum S, et al. CYP2D6 genetic polymorphisms and risperidone pharmacokinetics: a systematic review and meta-analysis. Pharmacotherapy. 2020;40(7):632–647. doi:10.1002/phar.2434.
8. Zhu HJ, Wang JS, Markowitz JS, Donovan JL, Gibson BB, DeVane CL. Risperidone and paliperidone inhibit P-glycoprotein activity in vitro. Neuropsychopharmacology. 2007;32(4):757–764. doi:10.1038/sj.npp.1301181.
9. Schoretsanitis G, de Leon J, Haen E, Stegmann B, Hiemke C, Gründer G, et al. Pharmacokinetics of risperidone in different application forms: comparing long-acting injectable and oral formulations. Eur Neuropsychopharmacol. 2018;28(1):130–137. doi:10.1016/j.euroneuro.2017.11.009.
10. Schoretsanitis G, Spina E, Hiemke C, de Leon J. A systematic review and combined analysis of therapeutic drug monitoring studies for long-acting risperidone. Expert Rev Clin Pharmacol. 2017;10(9):965–981. doi:10.1080/17512433.2017.1345623.