Upotreba malvera za hakovanje elektronskih dokaza u Nemačkoj i Holandiji

Sažetak

Хаковање као манипулација софтвером, подацима, рачунарским системом или мрежом, без знања и дозволе корисника, представља кривично дело. Међутим, с обзиром на то да одређене технолошке тенденције отежавају/онемогућавају прикупљање електронских доказа, поставља се питање да ли органи надлежни за откривање и доказивање кривичних дела треба да буду овлашћени да хакују, односно да спроводе истрагу у дигиталном окружењу тако што би били овлашћени да искоришћавају техничке, системске и људске рањивости у оквиру ИТ система, без знања и дозволе корисника, како би остварили даљински приступ заштићеном систему и спровели даље радње. Иако хаковање државних органа у циљу прикупљања електронских доказа са собом носи огромне ризике по информациону безбедност и људска права и слободе, не може се оспорити да би примена оваквих техника могла бити корисна у кривичним истрагама. Примена хакерске технике сама по себи не би нарушила право на приватност и друга загарантована права и слободе, само уколико би такво поступање било правилно регулисано. Дакле, законски оквир треба да експлицитно реди овлашћено хаковање као посебну истражну меру, а нарочито услове које треба испунити и механизме које треба применити. Како се хаковање за потребе истраге може вршити различитим техникама, овај рад се фокусира на технику хаковања засновану на малверу, и њену регулативу у две земље са експлицитним одредбама – Немачкој и Холандији.