Страдање Српске православне цркве у Независној Држави Хрватској

Sažetak

Црква је духовна институција у којој верујући човек остварује своје духовне потребе и, сходно томе, изграђује своје духовно биће. Цркву чини свештенство и верујући народ. Без верног народа нема Цркве. И зато, све што се тиче Цркве, тиче се верног народа; и обрнуто, све што се тиче верног народа, тиче се Цркве. На подручју клерофашистичке Независне Државе Хрватске (НДХ) прогону, терору и убијању били су изложени и народ и Црква. Срби су убијани не само зато што су друге нације, због свог националног бића, него и зато што су другачије вере, због свог духовног бића. Убијани су и зато што су Срби и зато што су православни. На то упућује и сам усташки програм, јавно декларисан кроз речи предводника усташке државе. Геноцидни усташки програм у односу на Србе – да се једна трећина побије, да се једна трећина протера, а да се једна трећина покатоличи – јасно упућује на планиране активности да се Срби и духовно и физички убијају. Ако се атакује на човекову веру, ако се рачуна с тим да ће човек бити наведен или присиљен да се одрекне своје вере како би примио туђу, то је онда духовно убијање – убијање човека онаквог какав је он до тада био. Управо то је био циљ наметаног покатоличавања православних Срба у НДХ. Радило се по декларисаном усташком програму. А зарад његовог што већег остварења на удару је посебно била Српска православна црква.