Усташки геноцид над Србима – dolus specialis који траје

Sažetak

Кључна карактеристика кривичног дела геноцида, која га издваја од других кршења међународног хуманитарног права и диже га на ниво „злочина над свим злочинима“, јесте постојање тзв. геноцидне намере, тј. намере „потпуног или делимичног уништења једне националне, етничке, расне или верске групе као такве“. Тежина и монструозност садржаја такве намере, по правилу, захтевају да је она дубоко укорењена у свести припадника оне групе која је извршилац оваквог злочина, а таква укорењеност подразумева и трајност такве намере, односно геноцидне идеје. Током Другог светског рата српски народ је, заједно са Ромима и Јеврејима, у Независној Држави Хрватској био жртва геноцида, злочина којег су се гнушали чак и нацисти. Идеја и намера искорењења српског народа са простора који су хрватски националисти сматрали за хрватски национални простор, иако је укорењена вековима уназад, добила је своје „теоријско уобличење“ у XIX веку, пре свега у радовима Анте Старчевића, који је још за живота назван „Оцем Домовине“. Своје одушевљење и инспирисаност Старчевићевим делом усташе су током Другог светског рата отворено исказивале, тврдећи да Независне Државе Хрватске не би било да није било Старчевића. Усташка идеологија је наставила да живи после Другог светског рата, пре свега кроз активности усташке емиграције, али је хрватски национализам, отворен за прихватање усташког идејног наслеђа, наставио да живи и на простору саме Хрватске. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година ХХ века, са оживљавањем идеје о сецесији Хрватске и са њеном реализацијом, оживљава и идеја о Србима као „реметилачком фактору“ у Хрватској и о нужности њихове елиминације са тог простора. Туђманова Хрватска се враћа усташкој идеологији у свим њеним елементима, укључујући у односу на Србе и геноцидну намеру, која је током Другог светског рата била у великој мери реализована. Поучени искуством из НДХ, Срби се организују и спречавају понављање судбине својих побијених предака и сродника из периода Другог светског рата, али не успевају да избегну „етничко чишћење“ са простора Хрватске. Начин на који се у данашњој Хрватској интерпретирају догађаји и из Другог светског рата и из деведесетих година XIX века показује да је усташка идеологија и даље дубоко укорењена у значајним сегментима хрватског друштва, укључујући практично целину хрватског државног врха. А битан, суштински елемент усташке идеологије је геноцидна намера према Србима која је још жива у Хрватској.