Proučavanje prava – pravna nauka, teorija i filozofija

Abstract

U radu se analizira tema koja je relativno zapostavljena u domaćoj pravnoj teoriji a to su načini proučavanja prava. U našoj pravnoj kulturi uobičajeno je da se discipline koje se bave proučavanjem prava dele na pravnu nauku (dogmatika i empirijske pravne discipline), pravnu teoriju i pravnu filozofiju i ta podela se uzima kao početni okvir analize. U članku se ispituju osnovna svojstva svakog od ovih pristupa proučavanju prava, uz prethodno objašnjenje šireg disciplinarnog i epistemološkog okvira unutar kojeg se oni mogu svrstati. Nakon preduzete analize svakog pojedinačnog pristupa, dolazi se do zaključka da je bavljenje prvom vrstom proučavanja prava nužno povezano s drugim (teorijskim), a da se drugi naslanja na treći (filozofski). To, drugim rečima, znači da je svaki uspešan i plodotvoran pravnik naučnik (doktrinar ili empirista) u isto vreme i pravni teoretičar, a ponekad i pravni filozof. I obrnuto. To, međutim, ne znači da uvrežena disciplinarna podela proučavanja prava nije opravdana niti da je treba zanemariti (naročito ne iz didaktičkih razloga), već samo da je ona pre pitanje fokusa pravnog istraživača na određeni problem koji rešava, a ne pitanje neprelazne i nepremostive disciplinarne barijere.

Ključne reči: proučavanje prava, pravna nauka, pravna teorija, pravna filozofija.