Предикатски апозитив у приповеткама Иве Андрића

Marija M. Rušpić

doi:10.5937/zrffp46-10147

Marija M. Rušpić Unviersity of Priština with temporary head-office in Kosovska Mitrovica, Faculty of Philosophy

DOI: https://doi.org/10.5937/zrffp46-10147

Abstract

У овом раду се из синтаксичког и семантичког аспекта испитује употреба предикатског апозитива у књизи „Деца и друге приповетке” Иве Андрића. Након уводног дела рада, у коме указујемо и на проблем именовања ове синтаксичке јединице и на њене важне особине, покушаћемо да јасно утврдимо критеријуме за издвајање предикатског апозитива и за његово диференцирање од сродних му синтаксичких јединица. С обзиром на то да се овај синтаксички члан може изразити различитим типовима јединица, као конкретан задатак истраживања намеће се навођење и описивање различитих јединица у функцији предикатског апозитива: 1) адјективних, 2) супстантивних, и 3) конструкција с поредбеном речцом као.

Author Biography

Marija M. Rušpić, Unviersity of Priština with temporary head-office in Kosovska Mitrovica, Faculty of Philosophy

Katedra za srpski jezik i književnost

References

Андрић, И. (2002). Деца и друге приповетке. Нови Сад: Ризница лепих речи.

Белић, А. (1998). Општа лингвистика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Брабец, И., Храсте и М., Живковић, С. (1968). Граматика хрватскоскосрпскога језика. Загреб: Школска књига.

Дероси, З. (1971–1972). Предикатни атрибут. Језик XIX/1, стр. 26–32.

Ивић, М. (1995). О зеленом коњу. Београд: Словограф.

Јернеј, Ј. (1963). О предикативној допуни у хрватскосрпском језику. Филологија 4, стр. 77–81.

Катичић, Р. (2002). Синтакса хрватскога књижевног језика. Загреб: Хрватска академија знаности и умјетности.

Клајн, И. (2005). Граматика српског језика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Ковачевић, М., Баотић, Ј., Окука, М. и Ребић, Ч. (1991). Наш језик за трећи разред средњих школа. Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства.

Ковачевић, М. (1998). Синтакса сложене реченице. Београд: Рашка школа.

Ковачевић, М. (2012). Узрочно семантичко поље. Београд: Јасен.

Ковачевић, М. (2013). „Предикатски апозитив без непосредне везе са предикатом”. У: К. Ичин (прир. и ур.), Зборник Матице српске за славистику (стр. 243–256). Нови Сад: Матица српска.

Лалевић, М. (1962). Синтакса српскохрватскога књижевног језика. Београд: Завод за издавање уџбеника народне Републике Србије.

Маретић, Т. (1931). Граматика и стилистика хрватскога или српскога књижевног језика. Загреб: Обнова.

Мразовић, П. (2009). Граматика српског језика за странце. Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.

Мусић, А. (1932). Значење и употреба партиципа у српскохрватском језику. Рад 250, стр. 127–159.

Пети, М. (1979). Предикатни проширак. Загреб: HFD.

Пипер, П., Антонић, И., Ружић, В., Танасић, С., Поповић, Љ. и Тошовић, Б. (2005). Синтакса савременога српског језика, проста реченица. Београд: САНУ.

Пипер, П. и Клајн, И. (2014). Нормативна граматика српског језика. Нови Сад: Матица српска.

Силић, Ј. и Прањковић, И. (2007). Граматика хрватскога језика за гимназије и висока училишта. Загреб: Школска књига.

Симић, Р. (2000). Основи синтаксе српскога језика. Никшић: Јасен.

Станојчић, Ж. и Поповић, Љ. (2008). Граматика српског језика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Стевановић, М. (1958). Карактер одредаба самосталних речи и разлике међу њима. Јужнословенски филолог XXIII, стр. 23–34.

Стевановић, М. (1986). Савремени српскохрватски језик 2. Београд: Научна књига.

Суботић, Љ. и Петровић, В. (2002). Апозитивни и/или предикативни атрибут. Јужнословенски филолог LVI/3 – 4, стр. 1141–1160.