Пад (моралних) вредности у контексту его идеала и идеал ега

Sažetak

Сви закључци о неким психичким карактеристикама или садржајима морају произлазити из односа друштвених, или још боље, епохалних промена и структуре коју оне стварају. Велику сагласност – додуше пристрасну и без увида у константну чињеницу која није блиска било каквим транзиционим кретањима – да је време нестабилно не завршава у прецизном разумевању колико ће се таква нестабилност одразити на формирање стабилног карактера. Могло би се рећи да тај конкретни ниво структурације који спаја „спољашње” и „унутрашње” доследно изостаје у већини теорија. То се посебно односи на наш средишњи селф, на нашу свест, на ауторитативни део нас који поставља стандарде и који се погрешно изједначава с универзалним истинама, општим принципима и нечим што се сматра заједничким за све људе. Сва сложеност формирања суперега, као инстанце која се последња формира и која је одговорна за осећање дужности, односно осећање моралне обавезе, увек креће као последица актуелног облика структурације и увек се, мање или више, реализује као искривљено сећање извесних, сасвим одређених, догађаја којима је субјект преплављен. Уколико ослушкујемо сопствене склоности према нестабилности, нећемо упасти у замку често присутну код описивања себе, тј. у уверење да поседујемо „прави селф” заједнички свим људима и чији су захтеви важнији од свих других захтева. Додуше, тешко ће се изван динамске психологије схватити колико Лаканов „расцепљени субјект” може икада имати „прави селф” чији су захтеви, нарочито када се тичу морала, важнији од свих других захтева. Људску природу најлакше уводе у норму они идеали који су инсистирали на одрицању, а смештени су у его идеал. Када су се „идеали” померили, најчешће иза паравана слободе и тежње ка индивидуацији, задовољство се, условно речено, вратило природи у форми идеала ега које је знало одговор на питање: „Шта је добро за живот човека?” Оно је, као принцип реалитета, смештено у егоцентрични контекст, али не више као појединачни екцес, већ као општа, универзална истина. Индивидуализам, као врховнска вредност, дозволио је различитим људима различите погледе о томе шта је добар живот. Док је его идеал наводио људе на компромис у којем се, свакако, морало одрицати од природе зарад културе, то идеални его одобрава субјекту свако заобилажење закона ако је то за њега добро. Скоро би се рекло да систем его идеала, који се све мање цени, чини вредности таквима какве јесу. Нема ту никаквог пада јер поништавање различитости и граница производи једнообразност где је разлика доброг и лошег сведена на лично добро. Ту је суспендован „унутрашњи глас” који субјекту налаже дужност и указује на то где се добро и зло супротстављају као чисто и нечисто. Идеални его није савезник закона зато што он не мари за субјектову добробит. За разлику од њега, его идеал обезбеђивао је задовољство његовом реализацијом. Колико то год изгледало чудно, оно што је највише у човеку (моралне вредности) најдубље је повезано са оним најнижим, са његовом чистом природом. Зато је тешко, ако не и немогуће, човеку који се пита шта је то људска природа одговорити на питање: „Које је моје право ја?” Оно наивно „јасно сагледавање себе” и својих вредности, које полази од Платона, психоанализа тешко може прихватити. То је било посебно тешко када је, уместо надокнађеног нарцизма у его идеалу, наставио свој живот у идеал егу.