Социјализација схваћена на динамски начин
Sažetak
Процесу социјализације у психологији неретко се приписује значај који она нема, као и оно што је везано за друге процесе. Овде се социјализацији оставља само то да је субјектово ступање у друштвено-симболички поредак, где стиче свој идентитет. То ступање у поредак који раздваја – ставља на једну страну добро, а на другу лоше – у суштини је процес којим се свет снажно означава тако што човекова нагонска природа добија друштвене обрисе путем наметнутих норми. Сваки облик асоцијалног понашања, као и великог психичког одступања говори о недостатку одговарајуће интеграције у симболичко. Психологија, као општа теорија о психичком и посебно социјална психологија указују на друштвене и културне услове који имају утицај на изградњу психичког. Без динамске психологије која психички живот приказује кроз менталну динамику, запоставила би се психолошка етиологија облика понашања који немају социјалну верификацију. Полазећи од друштвених и културних услова који граде психичко, она указује на то како се граде мотиви за сузбијање свих нагонских стремљења, агресије и либида. Овладавање нагонима подразумева градњу моралне инстанце (суперега) која прави разлику и која постоји као стална претња за его, а он опет покушава да прошверцује одређена нагонска стремљења. Када се, још од Фројда, зна да са гледишта ограничавања нагона и моралности у човеку постоји нагонски део – ид који је потпуно неморалан, его који се мучи да буде моралан и суперего који може да буде хиперморалан и да тако постане окрутан (Freud 2006а, стр. 120), може се видети како је социјализација укључена и у добро и у лоше у човеку. Успех у одбрани човека од ероса и танатоса, с једне стране, и у одбрани једних нагона од других, с друге стране, одредиће облике понашања којима доминирају агресија, насиље, криминал, инцест и многи други облици перверзије и неурозе.
Reference
Butler, J. (2001). Tela koja nešto znače. O diskurzivnim granicama „pola“. Beograd: Samizdat B92.
Hartmann, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation. New York International Universities Press.
English, H., & English, A. (1972). Obuhvatni rečnik psiholoških i psihoanalitičkih pojmova. Beograd: Savremena administracija.
Kristeva, J. (1994). Crno sunce. Depresija i melanholija. Novi Sad: Svetovi.
Freud, S. (1970b). Iz kulture i umetnosti. Novi Sad: Matica srpska.
Freud, S. (1996). Metapsihologija. Beograd: Mond.
Freud, S. (2006a). Kompletan uvod u psihoanalizu. Podgorica: Nova knjiga.
Freud, S. (2006b). Ego i id. U: S. Freud (ur.) Psihologija mase i analiza ega, (str. 125). Beograd: Fedon.
Lacan, J. (1983). Spisi. Beograd: Prosveta.
Lacan, J. (1988). O strukturi kao inmikstovanju drugosti, što je pretpostavka svakog subjekta. U: E. Donato i R. Macksey (ur.) Strukturalistička kontroverza, (str. 219–228). Beograd: Prosveta.
Lacan, J. (1988b). Freud’s Papers on Technique. New York: Norton.
Lacan, J. (1992). The Ethic of Psychoanalysis. New York: Norton.
Lévi-Stross, C. (1977). Strukturalna antropologija. Zagreb: Stvarnost.
Paglia, C. (2002). Seksualne persone. Beograd: Zepter Book World.
Rot, N. (1987). Osnovi socijalne psihologije. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Todorović, M. (2014). Uvod u psihologiju kao nauku i struku. Beograd: Čigoja štampa.
Waldenfels, B. (2010). Osnovni motivi fenomenologije stranog. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Winnicott, D. V. (1999). Igranje i stvarnost. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Zanden, V.J.W. (1987). Social Psychology. New York: McGraw-Hill.
Zvonarević, M. (1985). Socijalna psihologija. Zagreb: Školska knjiga.
Žižek, S. (2013). Gledanje iskosa. Zagreb: Meandarmedia.
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293