Ново средњовековље у филозофији историје Николаја Берђајева

Sažetak

Аутор је у раду на основу одговарајуће литературе разматрао филозофију историје Николаја Берђајева. Своје учење о смислу историје и новом средњем веку руски мислилац базира на филозофији слободе. Историја без слободе је лишена смисла. Човек своју слободу остварује тек у заједници са Светом Тројицом. Појава Христа била је победа слободе над царством нужности грешне природе. Пагански појам судбине био je истиснут из речника слободног човека. У историји човечанства, као заједничку духовну основу ренесансе и реформације Берђајев види хуманизам. У анализи унутрашње природе хуманизма, Берђајев препознаје човекову побуну против Бога. То човекобоштво он прати током трајања ренесансе, чији крај продужава и ван њених временских граница у футуризму и кубизму XX века. Филозоф слободе истиче да се хуманизам, што је парадоксално, у потпуности окренуо против човека. Да би илустровао своју идеју он у историји уметности, науке и филозофије проналази примере нестанка човека. Уместо целовитог човека – личности, двадесетим веком господари индивидуа у мноштву. Духовно стање човечанства двадесетих година XX века Берђајев пореди са епохом римског цара Диоклецијана, када је почело масовно прогонство хришћана. По многим предзнацима, европско друштво требало би да ступи у нову историјску епоху, сличну оној VII, VIII и IX века, у време пред средњовековног периода. Аутор је мишљења да је феудализација Европе, са слабљењем улоге државе и транснационалним компанијама у политичком животу само формална, недовољна да се може закључити како се приближавамо новом средњем веку, јер је човек желећи да буде мера свих ствари, обузет собом обезличио себе као ствар.