Клиничке импликације теорије објектних односа

Sažetak

Теорија објектних односа jе настала као настојање да се објасне феномени уочени током лечења веома узнемирених пацијената који су имали толике тешкоће да одрже везе с људима и с реалношћу да су оне упућивале на фундаменталне облике патологије, а не само на лоше прилагођавање. Настала, дакле, у клиничким условима, теорија објектних односа може да потврди и потврђује своју утемељеност једино у пракси, то јест као praxis. У овом раду који приказује два случаја озбиљне патологије – патологије на граници – у први план се стављају контексти тих случајева у којима се потврђују теоријски ставови. Прецизније речено, акценат је на сагледавању целокупног развоја и развоја патологије у њему. Однос према објектима код пацијената у приказаним случајевима указује, између осталог, на везу стварних догађаја из детињства, пре свега оних који се односе на чињење неемпатичне мајке, и каснијих односа према објектима, а та веза, чини се, у овим случајевима емпиријски потвђује валидност теорије о односима према објектима.

Будући да се теорија објектних односа још увек не налази у програму Психологије личности, овде се најпре говори о значају објектне повезаности за саму структурацију, а онда се излажу случајеви који се могу подврћи процедурама провере. Ти случајеви су недвосмислено показали да развој и патологија рефлектују исти континуум.