Страначке борбе у Краљевини Србији од 1884. до 1887. године

Miroslav D Pešić

doi:10.5937/zrffp50-26092

Miroslav D Pešić Univerzitet u Nišu, Filozofski fakultet, Departman za istoriju

DOI: https://doi.org/10.5937/zrffp50-26092

Ključne reči: радикали, напредњаци, Милутин Гарашанин, Влада, Народна скупштина

Sažetak

Рад се бави анализом страначког живота у Краљевини Србији од 1884. до 1887. године. После гушења Тимочке буне у условима напете политичке ситуације наступила је двогодишња апсолутистичка владавина краља Милана, и поред постојања уставног поретка. Влада Николе Христића је фебруара 1884. године спровела изборе на којима су без икаквог отпора опозиције већину освојили напредњаци. Као бирократи старог кова, Христићу се није свидела мисао да власт мора да дели са напредњацима који су имали скупштинску већину. У том разлазу између напредњачке скупштинске већине и Христићеве владе, краљ Милан је подржао напредњаке и мандат за састав нове владе поверио истакнутом прваку Напредне странке Милутину Гарашанину. Изменама и допунама постојећих прописа о штампи, о општинама, о удружењима и зборовима, Гарашанинова влада је намеравала да учврсти ауторитет државне власти. Неуспешно вођен рат против Бугара утицао је на краља Милана да одустане од личног режима и да унутрашњо-политичке прилике у земљи почне реалније да сагледава. Тражећи излаз из политичке кризе која је наступила после српско-бугарског рата, краљ Милан је покушао да преко Пере Тодоровића наговори радикале на споразум са напредњацима, али су га они одбили. Тако је уместо радикалско-напредњачког потписан априла 1886. године радикалско-либералан споразум. Почетком јуна 1887. године образована је либерално-радикална влада – прва коалициона влада у политичкој историји Србије.

Reference

Живановић, Ж. (1924). Политичка историја Србије у другој половини 19. века, књ. 2. Београд: Геца Кон.

Игњић, С. (2005). Народни трибун прота Милан Ђурић 1844–1917. Ужице: Путеви Ужице.

Јанковић, Д. (1997). Рађање парламентарне демократије. О политичким странкама у Србији XIX века. Београд: Правни факултет.

Јовановић, С. (1927). Влада Милана Обреновића, књ. 2. Београд: Геца Кон.

Казимировић, В. (1990). Никола Пашић и његово доба 1845–1926, књ. 1. Београд: Нова Европа.

Ковачевић, Д. (2003). Србија и Русија 1878–1889. године. Београд: Службени гласник – Историјски институт САНУ.

Љушић, Р. (1999). Пера Тодоровић – противник и пријатељ Обреновића. У: Матовић, В. (уред.) (1999). Пера Тодоровић, Зборник радова (25–57). Београд: Институт за књижевност и уметност.

Љушић, Р. (2005). Владе Србије 1805–2005. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Митриновић, Ч. и Брашић, М. (1937). Југословенске Народне скупштине и Сабори. Београд: Народна скупштина Краљевине Србије.

Пешић, М. (2017). Политичке странке и увођење парламентаризма у Србији од 1881. до 1903. Ниш: Филозофски факултет.

Протић, С. (1912). Одломци из уставне и народне борбе у Србији, књ. 2. Београд: „Доситеј Обрадовић“ – штампарија Аце М. Станојевића.

Раденић, А. (1988). Радикална странка и тимочка буна, књ. 2. Зајечар: Историјски архив Зајечар.

Рајић, С. (2009). Милан Обреновић, краљ политичар. Зборник Матице српске за историју, 79–80, 43–58.

Стојичић, С. (1980). Уставни развитак Србије 1869–1888. године. Лесковац: Народни музеј у Лесковцу.

Шемјакин, А. (2008). Идеологија Николе Пашића (1868–1891). Београд: Завод за уџбенике.