Медијска писменост из објектива образовне заједнице
Sažetak
Савремена виђења медијске писмености подразумевају да она укључује медијске, али и техничке, истраживачке и друштвене компетенције. Акценат се ставља колико на могућност критичког тумачења медијских садржаја толико и на развијање личних и комуникационих способности за активно учествовање у друштву. Медијска писменост последњих деценија из тог разлога постаје важна друштвена тема и фокус различитих националних и међународних образовних политика. Отворени су многи правци и поља истраживања у оквиру медијског образовања, али је и даље мало свеобухватних и дубинских студија овог феномена.
Циљ рада је да се комбинацијом квалитативних и квантитативних метода анализира перцепција медијске писмености образовне заједнице (средњошколци, студенти, високообразовна популација и мастери/магистри наука), те рад пружа систематизовано гледиште корисника медија на феномен медијске писмености. Притом се, као референтни оквир, узима то да медијска писменост чини континуум који се протеже од пуке информисаности, преко разумевања, коришћења и процене медија, све до способности комуницирања у друштву путем креирања новог медијског садржаја.
Истраживање је спроведено на узорку од 120 учесника током 2021. године у Републици Србији, уз употребљену технику интервјуа. Потпун одговор дало је 107 учесника, а резултати су анализирани по утврђеним категоријама за процењивање тачности одговора на постављено истраживачко питање. Категорије су формиране на основу анализе садржаја, а касније су квалитативним методама укрштане са социодемографским карактеристикама учесника истраживања.
Полазна теза истраживања је, узимајући у обзир повољну образовну структуру узорка, да ће испитаници имати релативно јасно поимање значења медијске писмености. Резултати указују на то да већина испитаника правилно доживљава медијску писменост као критичку рефлексију медијског садржаја, али не и као способност креирања новог медијског садржаја, те да има парцијално разумевање овог појма. Готово четвртина испитаника сматра да медијски писмени појединци имају развијену вештину коришћења нових технологија или да се редовно обавештавају о јавним дешавањима, сводећи медијску писменост на технолошку и информациону димензију. Веома мали број учесника (мање од 5%) у својим образложењима обухватило је и медијску продукцију, односно креативно партиципирање као саставни део савремене медијске писмености.
Анализа резултата у односу на ниво образовања показала је да више нивое разумевања медијске писмености показују испитаници вишег нивоа образовања. Посматрано по области образовања, испитаници друштвено-хуманистичког поља имају највише разумевање медијске писмености, односно, у највећој мери препознају њен критичко-партиципативно-интерактивни карактер, након којег следе испитаници техничко-технолошког образовања, док испитаници природно-математичког опредељења имају став према медијској писмености који је више механицистички, посматрајући медијску писменост кроз технолошку призму, далеко више него кроз призму критичког промишљања и креирања медијског садржаја.
Образовна популација изабрана је са намером осликавања будућег грађанског, демократског и дигитализованог друштва, популације која треба да буде предводник у свету примене нових медија. Стога, иако можемо закључити да је делимично потврђена основна претпоставка истраживања да ће, с обзиром на повољну образовну структуру, већина учесника истраживања показати разумевање медијске писмености, ово истраживање оставља простор за унапређивање и развој продуктивног садејства корисника медија, као неминовног тренда савременог, медијатизованог друштва.
Резултати овог истраживања омогућили су спознају разноврснијих и дубљих категорија феномена медијске писмености у досадашњем научном сазнању. У том смислу, овај рад приказује допринос теорији медија, као квалитативно истраживање разумевања медијске писмености од стране корисника медија. Резултати, стога, могу бити корисни увиди за практичаре и теоретичаре, али и драгоцен ресурс за креаторе медијских политика, посебно стратегија медијског образовања.
Reference
Ambrozy, M. & Sokolovská, D. (2018). Media Manipulation in the Mass Society and the Role of Critical Thinking. Humanities and Social Sciences Review, 8(01), 281–284.
Aufderheide, P. & Firestone, C. M. (1993). Media Literacy: A Report of the National Leadership Conference on Media Literacy. Queenstown: The Aspen Institute Wye Center.
Arsenijević, J. & Andevski, M. (2015). Networks of Media Reality. Vršac – Novi Sad: Preschool Teacher Training College „Mihailo Palov“ – Faculty of Philosophy.
Arsenijević, J. & Andevski, M. (2016). New Media Literacy within the Context of Socio-Demographic Characteristics. Procedia Technology, 22, 1142–1151.
Bradshaw, S., Bailey, H., Howard, P. N. (2021). Industrialized Disinformation 2020. Global Inventory of Organized Social Media Manipulation. Oxford, UK: Programme on Democracy & Technology.
Bruns, A. (2007). Produsage: Toward a Broader Framework of User-Led Content Creation. Creativity & Cognition. In: Proceedings of the 6th ACM SIGCHI conference on Creativity & Cognition (99–106). Washington DC: ACM.
Buckingham, D. (2003). Media Education. Literacy, Learning and Contemporary Culture. Cambridge: Polity Press.
Bulger, M. & Davison, P. (2018). The Promises, Challenges, and Futures of Media Literacy. New York: Data & Society Research Institute.
Carpentier, N. (2012). The Concept of Participation. If they Have Access and Interact, Do they Really Participate?. Revista Fronteiras – estudos midiáticos, 14(2), 164–177.
Carr, N. (2010). The Shallows: What the Internet is Doing to Our Brains. New York: Norton & Company.
Carretero, S., Vuorikari, R., & Punie, Y. (2017). DigComp 2.1: The Digital Competence Framework for Citizens with eight proficiency levels and examples of use. Luxembourg: Publications Office of the European Union.
Castells, M. (2018). Rupture: The Crisis of Liberal Democracy. Cambridge, UK: Polity Press.
Chan, M., Chen, H. T., Lee, F. (2021). Cross-Cutting Discussion on Social Media and Online Political Participation: A Cross-National Examination of Information Seeking and Social Accountability Explanations. Social Media + Society, 7(3), 1–13.
Chomsky, N. (2002). Media, Propaganda and System. Zagreb: Biblioteka Što čitaš?.
Derakhshan, H. & Wardle, C. (2017). Information Disorder: Definitions. In: Annenberg School for Communication (Orgs.), Understanding and Addressing the Disinformation Ecosystem (pp. 5–12). University of Pennsylvania.
Erdem, C. & Erişti, B. (2022). Implementation and Evaluation of a Media Literacy Skills Curriculum: An Action Research Study. International Journal of Modern Education Studies, 6(1), 20–50.
Gonzales, R., Glik, D., Davoudi, M. (2004). Media Literacy and Public Health: Integrating Theory, Research and Practice for Tobacco Control. American Behavioural Scientist, 48(2), 189–200.
Grech, A. (2014) Malta National Lifelong Learning Strategy 2020. Retrieved on March 12, 2018 from: http://www.ncte.org/library/nctefiles/resources/journals/ej/1026-jul2013/ej1026longer.pdf
Hallaq, T. (2016). Evaluating Online Media Literacy in Higher Education: Validity and Reliability of the Digital Online Media Literacy Assessment (DOMLA). Journal of Media Literacy Education, 8(1), 62–84.
Helprin, M. (2009). Digital Barbarism. A Writer’s Manifesto. New York: Harper Collins.
Hobbs, R. (2010). Digital and Media Literacy: A Plan of Action. A White Paper on the Digital and Media Literacy Recommendations of the Knight Commission on the Information Needs of Communities in a Democracy. Washington, DC: Aspen Institute.
Howard, P. N., Neudert, L. M., Prakash, N. (2021). Digital Misinformation / Disinformation and Children. UNICEF. Retrieved on February 20, 2021 from: https://www.unicef.org/globalinsight/media/2096/file/UNICEF-GlobalInsight-Digital-Mis-Disinformation-and-Children-2021.pdf
Jenkins, H. (2006). Convergence Culture: Where Old and New Media Collide. New York: NYU Press.
Jenkins, H., Purushotma, R., Weigel, M., Clinton, K., Robinson, J. A. (2009). Confronting the Challenges of Participatory Culture: Media Education for the 21st Century. Cambridge: The MIT Press.
Klein, N. (2000). No Logo. Zagreb: V.B.Z. studio.
Literat, I. (2014). Measuring New Media Literacies: Towards the Development of a Comprehensive Assessment Tool. Journal of Media Literacy Education, 6(1), 15–27.
Livingstone, M. (2002). Media, Communication, Culture: A Global Approach. Cambridge: Polity Press.
Marwick, A. & Lewis, R. (2017). Media Manipulation and Disinformation Online. New York: Data & Society Research Institute.
Matović, M. (2011). Media Literacy and Children in New Media Environment. CM – časopis za upravljanje komuniciranjem, 6 (19), 46–60.
Matović, M. & Milin Perković, S. (2014). Policies of Media and Information Literacy in Serbia. Belgrade: Faculty of Political Sciences.
Mazarr, M. J., Casey, A., Demus, A., Harold, S. W., Matthews, L. J., Beauchamp-Mustafaga, N., Sladden, J. (2019). Hostile Social Manipulation – Present Realities and Emerging Trends. California: RAND Corporation.
Mihajlov Prokopović, A. (2018). Internet Social Networks and Traditional Media. Теме, XLII (4), 1081–1105.
Nielsen, J. (2006). The 90-9-1 Rule for Participation Inequality in Social Media and Online Communities. Retrieved from: https://www.nngroup.com/articles/participation-inequality/>
Nielsen, R. K., Schulz, A., Fletcher, R. (2021). An Ongoing Infodemic: How People in Eight Countries Access and Rate News and Information about Coronavirus a Year into the Pandemic [report]. Reuters Institute for the Study of Journalism.
Phang, A. & Schaefer, D. (2009). Is Ignorance Bliss? Assessing Singaporean Media Literacy Awareness in the Era of Globalization. Journalism & Mass Communication Educator, 64(2), 156–172.
Rosenbaum, J. E. (2007). Measuring Media Literacy: Youngsters, Television and Democracy [doctoral thesis]. Nijmegen: Radbound University.
Siegel, L. (2008). Against the Machine. Being Human in The Age of The Electronic Mob. New York: Spiegel and Grau.
UNESCO (2013). Media and Information Literacy. Policy and Strategy Guidelines. Paris: United Nations Educational, Scientific, and Cultural Organization. Communication and Information Sector.
Van Dijck, J. (2009). Users Like you? Theorizing Agency in User-Generated Content. Media, Culture & Society, 31(1), 41–58.
Winn, D. (2017). The Manipulated Mind: Brainwashing, Conditioning and Indoctrination. Cambridge: Malor Books.
Yanarates, E. (2020). A Conceptual Analysis on Media Literacy. Social Scientific Centered Issues, 2(2), 89–102.
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293