Антички мотиви и митолошке реминисценције византијског историописања XV века (прегледне наративне цртице)

Dejan R. Gašić

doi:10.5937/zrffp51-33233

Dejan R. Gašić Univerzitet u Prištini s privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, Filozofski fakultet, Katedra za istoriju

DOI: https://doi.org/10.5937/zrffp51-33233

Ključne reči: „историчари пада“, антички узори, наративне паралеле, Византија, Османско царство, XV век

Sažetak

Трагом формираних језикословних отисака о ромеохеленском завештању, „историчари пада“ – увек пажљиво и осмишљенo – пророковали су у властитим делима савремену прошлост кроз призму класичних предања (наративним сликама, поређењима, реминисценцијама, симболима), непрестано и ламентом вапећи за узроцима због чега је у руке Османлија пао Константинопољ (1453). Такве списатељске конструкције, у коначности, представљале су заправо снажено веровање и истицање постојања хришћанског комонвелта, у којем би насловном темом рада спознавали и маркирали античке мотиве као фрагменте ромејског колективног сећања у историописању XV века, чији књижевни токови започињу и сви воде ка Константинопољу, којим је и оличено постање и поступно нестајање средњовековног хришћанског света, али с непоколебљивом вером у његово политичко васкрсење.

Reference

Бибиков, М. В., Красавина, С. К. (1991). Некоторые особенности исторической мысли поздней Византии. У: Г. Г. Литаврин (ред.), Культура Византии. III: XIII – первая половина XV в. (280–298). Москва: НАУКА.

Веселого, Е. Б. (1960). К вопросу об общественно-политических взглядах и мировоззрении византийского историка XV в. Лаоника Халкокондила. Вестник МГУ. Серия: Исторические науки, 1, 43–51.

Гашић, Д. (2020). Повест о византијској и српској одбрани православне вере у време Фирентинске уније цркава. У: В. Пузовић и В. Таталовић (ур.), Осам векова аутокефалије Српске православне цркве (1219-2019): историјско, богословско и културно наслеђе, I (193-202). Београд: Православни богословски факултет.

Красавина, С. К. (1965). Дука и Сфрандзи об унии православой и католической церквей. Византийский временник, 27, 142–153.

Острогорски, Г. (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.

Радић, Р. (2000). Страх у позној Византији 1180–1453, I-II. Београд: Стубови културе.

Ανδριώτης, Ν. Π. (1929). Κριτόβουλος ο Ίμβριος και το ιστορικό του έργο. Ελληνικά, 2, 167–200.

Καραλῆς, Β. (1997). [Μιχαήλ] Δούκας, Βυζαντινοτουρκική ιστορία: Μετάφραση – Εἰσαγωγὴ – Σχόλια. Αθήνα: Κανάκη.

Πρίντζιπας, Γ. (1994). Οἱ ἱστορικοί τῆς Ἁλώσεως. Στο: Ε. Χρυσός (ἐπιστ. ἐπιμ), Ἡ Ἅλωση τῆς Πόλης, ΑΙΠΟΣ 15 (76–85). Ἀθήνα: Ακρίτας.

Cankova-Petkova, G. (1980). Einige Tendenzen in der byzantinischen Geschichtsschreibung des 13. Jahrhunderts, widergespiegelt in den Werken des Niketas Choniates, Georgios Akropolites und Theodoros Skoutariotes. Byzantino Bulgarica, 6, 83–93.

Cochrane, E. (1985). Historians and Historiography in the Italian Renaissance. Chicago: University of Chicago Press.

Constas, Fr. M. (2021). Biblical Hermeneutics. In: S. Papaioannou (ed.), The Oxford Handbook of Byzantine Literature (110–132). New York, NY: Oxford University Press.

Flusin, B. (2006). Prédictions et prophéties dans l’œuvre de Doucas. P. Odorico, P. A. Agapitos, M. Hinterberger (éds.), L’ecriture de la mémoire: la litterarité de l’historiographie (353–373). Paris: Centre d’études byzantines, néo-helléniques et sud-est européennes, École des hautes études en sciences sociales.

Harris, J. (2003). Laonikos Chalkokondyles and the Rise of the Ottoman Turks. Byzantine and Modern Greek Studies, 27, 153–170.

Housley, N. (1992). The Later Crusades 1274–1580: from Lyons to Alcazar. New York: Oxford University Press.

Hunger, H. (1978). Die hochsprachliche profane Literatur der Byzantiner (I). München: Verlag C. H. Beck.

Kaldellis, A. (2012). Byzantine Historical Writing, 500-920. In: S. Foot and C. Robinson (eds.), Oxford History of Historical Writing, v. 2: 400-1400 (201–217). Oxford: Oxford University Press.

Kaldellis, A. (2012). A New Herodotos. Laonikos Chalkokondyles on the Ottoman Empire, the Fall of Byzantium, and the Emergence of the West. Washington: Dumbarton Oaks Research Library and Collection.

Kaldellis, A. (2021). The Reception of Classical Literature and Ancient Myth. In: S. Papaioannou (ed.), The Oxford Handbook of Byzantine Literature (162–180). New York, NY: Oxford University Press.

Koski, H. (2013). Assessing the Historian Michael Kritovoulus as a Historical Figure through Analysis of Michael Kritovoulus’ History of Mehmed the Conqueror. International Journal of Arts & Sciences, 6 (2), 1–18.

Laiou, A. E. (2008). The Palaiologoi and the World around them (1261–1400). In: J. Shepard (ed.), The Cambridge History of the Byzantine Empire c.500–1492 (803–834). Cambridge, UK; New York: Cambridge University Press.

Laurent, V. (1951). Sphrantzès et non Phrantzès: à nouveau!, Revue des études Byzantines, 9 (1), 170–171.

Laurent, V. (1946). Autor de Chronicon Maius attribué à Georges Phrantzes. Miscellanea Giovanni Mercati, 123, 273–311.

Macrides, R. (2003). The Thirteenth Century in Byzantine Historical Writing. In: C. Dendrinos, J. Harris, E. Harvalia-Crook, and J. Herrin (eds.), Porphyrogenita. Essays on the History and Literature of Byzantium and the Latin East in Honor of Julian Chrysostomides (63–76). Aldershot: Ashgate Publishing.

Markopoulos, A. (2000). Das Bild des Anderen bei Laonikos Chalkokondyles und das Vorbild Herodot. Jahrbuch der Österreichischen Byzantinistik, 50, 205–216.

Matschke, K. -P. & Tinnefeld, F. (2001). Die Gesellschaft im späten Byzanz: Gruppen, Strukturen und Lebensformen. Kӧln: Weimar Wien.

Mitsiou, E. (2011). John Hunyadi and Matthias Corvinus in the Byzantine sources. With an excursus on the „Greek poem on the battle of Varna. In: Matthias Corvinus und seine Zeit: Europa am Übergang vom Mitelalter zur Neuzeit zwischen Wien und Konstantinopel (209–229). Wien: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften.

Moravcsik, Gy. (1983). Byzantinoturcica II: Sprachreste der Türkvölker in den byzantinischen Quellen. Leiden: E. J. Brill.

Nikolić, M. (2016). The Greatest Misfortune in the Oikoumene Byzantine Historiography on the Fall of Constantinople in 1453. Balcanica, 47, 119–133.

Neville, L. (2018). Guide to Byzantine Historical Writing. Cambridge: Cambridge University Press.

Norden, W. (1903). Das Papsttum und Byzanz: die Trennung der beiden Mächte und das Problem ihrer Wiedervereinigung bis zum Untergange des byzantinischen Reichs (1453). Berlin: B. Behr.

Philippides. M. & Hanak, W. K. (2011). The Siege and the Fall of Constantinople in 1453: Historiography, Topography, and Military Studies. Farnham: Burlington; Ashgate: Ashgate Publishing Limited.

Raby, J. (1983). Mehmed the Conqueror’s Greek Scriptorium. Dumbarton Oaks Papers, 37, 15–34.

Reinsch, D. R. & Reinsch-Werner, Lj. H. (2020). Dukas, Chronographia: Byzantiner und Osmanen im Kampf um die Macht und das Überleben (1341–1462). Berlin – Boston: De Gruyter.

Reinsch, D. R. (2003). Kritovoulos of Imbros. Learned Historian, Ottoman Raya and Byzantine Patriot. Зборник радова Византолошког института, 40, 297–311.

Setton, K. M. (1978). The Papacy and the Levant (1204–1571) – vol. II: The Fiftheenth Century. Philadelphia: American Philosophical Society.

Smarnakis, I. (2015). Rethinking Roman Identity after the Fall (1453): Perceptions of ‘Romanitas’ by Doukas and Sphrantzes. Byzantina Symmeikta, 25, 211–234.

Ševčenko, I. (1961). The Decline of Byzantium Seen through the Eyes of its Intellectuals. Dumbarton Oaks Papers, 15, 167–186.

Ševčenko, I. (2011). Paleološka učenost. U: S. Mango (prir.), Istorija Vizantije (302–312). Beograd: Dereta.

Vryonis, S. (1991). Byzantine Cultural Self-Consciousness in the Fifteenth Century. In: D. Mouriki & S. Ćurčić (eds.), The Twilight of Byzantium: Aspects of Cultural and Religious History in the Later Byzantine Empire (5–14). Princeton: Princeton University Press.