Друштвеноекономски аспекти управљања организационим променама
Sažetak
Радикалне промене са којима се суочило целокупно људско друштво у другој половини XX века имале су своје реперкусије и на предузећа, намећући као императив успеха нову пословну филозофију организационог понашања и деловања. Организационе промене представљају сталне изазове за менаџере људских ресурса. Прихватање и активно учествовање у променама значајно утиче на успешност пословања предузећа и друштва у целини. Поред позитивног односа према променама, запослени осећају и испољавају и негативан однос у виду отпора променама у предузећу. Основна претпоставка од које се полази приликом спровођења процеса управљања променама и управљања људским ресурсима у савременим предузећима јесте да су људски ресурси предузећа најважнији неопипљиви пословни ресурси који имају стратешки значај за остваривање конкурентских предности.
Полазећи од ових сазнања, у раду се анализира процес стратегијског управљања променама са друштвеноекономског аспекта кроз однос према променама у предузећу. Однос према променама је анализиран како из перспективе предузећа и менаџера људских ресурса тако и из перспективе запослених радника. Сходно томе, коришћена је релевантна теоријска грађа, као и адекватна научно заснована методологија у виду метода анализе и синтезе, индукције и дедукције, компаративне и историјске методе.
Reference
Ђокић, Н. и Машић, Б. (2015). Основи менаџмента и стратегије. Приштина – Косовска Митровица: Економски факултет Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици.
Ђуричин, Д., Јаношевић, С., Каличанин, Ђ. (2009). Менаџмент и стратегија. Четврто, прерађено и допуњено издање. Београд: Центар за издавачку делатност Економског факултета.
Калајић, Д. (2005). Кодекс соларног реда. Београд: Никола Пашић.
Премовић, Ј. (2015). Људски ресурси као стратешки потенцијал одрживог туристичког развоја Србије (одбрањена докторска дисертација). Крагујевац: Економски факултет Универзитета у Крагујевцу.
Премовић, Ј. (2021). Менаџмент људских ресурса у туристичким предузећима. Београд: Економски институт.
Bogdanović, D. (2016). Upravljanje promenama. Bor: Univerzitet u Beogradu, Tehnički fakultet u Boru.
Dess, G. G., Lumpkin, G. T., Eisner, A. B. (2007). Strategijski menadžment. Beograd: Data status.
Drašković, V. i Drašković, M. (2004). Strategijski menadžment sa primjenom u pomorstvu. Kotor: Fakultet za pomorstvo.
Đorđević, B. (2005). Strategijski menadžment. Kruševac: Fakultet za industrijski menadžment; Izdavački centar za industrijski menadžment plus.
George, J. & Jones, G. (2002). Organizational Behavior. New York: Addison Wesley Longman.
Kirin, S., Gavrić, G., Kirin, S. (2020). Organizational Culture in Serbia in Relation to the Characteristics of Organization – Empirical Research. Industrija, 48 (4), 23–45.
Labović-Globarević, V. (2018). Spremnost za promjene – nove kompetencije za društvo znanja. Sociološka luča, XII/2, 85–91.
Maxwell, J. (2019). The 25-50-25 Principle of Change. Преузето са: https://www.johnmaxwell.com/blog/the-25 50-25-principle-of-change/
Nelson, D. &, Quick, J. (2003). Organizational Behavior: Foundations, Realities, and Challengers. Mason, OH: Thompson South-Western.
Premović, J., Arsić, Lj., Boljević, A. (2012). Učeće organizacije kao rezultat menadžerske revolucije. Tehnika, 62/1, 141–146.
Robbins, S. P. & Coulter, М. (2004). Menadžment. Beograd: Data status.
Stojanović, V. (2000). Organizaciono učenje u funkciji transformacije preduzeća. Poslovna politika, 29/1, 30–33.
Todosijević, R., Bobera, D., Boljević, A. (2000). Uticaj kulture firme na menadžment strategijskih promena. Strategijski menadžment, 3/2000, 38–46.
Zimanji, V. i Štangl Šušnjar, G. (2005). Organizaciono ponašanje. Subotica: Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet.
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293