Грчко-бугарски црквени спор кроз призму руске дипломатске грађе: од Егзархије до шизме (1870‒1872)

Maja R. Laković

doi:10.5937/zrffp52-40417

Maja R. Laković Univerzitet u Istočnom Sarajevu, Filozofski fakultet, Katedra za istoriju i arheologiju

DOI: https://doi.org/10.5937/zrffp52-40417

Ključne reči: Н. П. Игњатијев, Цариградска патријаршија, Егзархија, Порта, шизма

Sažetak

По завршетку Кримског рата (1853–1856) наступила је активнија фаза у борби за црквену самосталност Бугара, која је врло брзо прерасла у нарочиту форму црквено-националног покрета. Русија се интересовала за развој црквеног спора још у раној фази; међутим, док се руководила принципом очувања јединства православља у Турској и заговарала рјешење у духу компромиса, није могла пружити конкретан допринос у рјешавању грчко-бугарског црквеног спора. Доласком у Константинопољ руског посланика, Николаја Павловича Игњатијева (1864), компромисна политика замијењена је активним дипломатским иступањем у интересу Бугара. Дјелимична слобода поступања у односу према свим учесницима у спору претворила је црквено питање у „лични хоби“ генерала Игњатијева. У фебруару 1870. године издат је ферман о формирању Бугарске егзархије, што је један дио руске дипломатије сматрао побједом словенског елемента у Турској, иако је на тај начин отворен пут ка бугаризацији Македоније и Старе Србије.

Reference

Антић, Д. (2020). Поглед на Бугарску егзархију и српски народ у јужној Старој Србији и Македонији у другој половини XIX вијека. У: Б. Бранковић и Б. Милошевић (ур.), Осам вијекова аутокефалности и један вијек од уједињења Српске православне цркве (93–111). Бања Лука: Филозофски факултет.

Билунов, Б. Н. (1986). Болгаро-российские общественно политические связи 50–70-е г. XIX века. Кишинев: Штиинца.

Грујић, С. (1897). Како је постала Бугарска егзархија. Београд: Парна радикална штампарија.

Дмитриевский, А. А. (1909). Графь Н. П. Игнатьевь какь церковно политический деятел на православномь Востоке. С. Петербургь: Типография В. Киршбаума.

Лаковић, М. (2017). Руско посланство у Константинопољу и грчко-бугарски црквени спор (1856–1861). Глас, 18, 267–280.

Маркова, З. (1989). Бългатската егзархия 1870–1879. София: БАН.

Новаковић, С. (1895). Цариградска патријаршија и православље у Европској Турској. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије.

Попов, Д. и др. (2008). Историја Бугарске. Београд: Clio.

Слијепчевић, Ђ. (2002). Историја СПЦ, књ. II. Београд: ЈРЈ.

Стојанчевић, В. (2002). Митрополит Михаило и питање аутономије Српске цркве у Турској 1878. године. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 70, 235–240.

Теплов, В. А. (1882). Греко-болгарский церковный вопрось по неизданнымь источникамь. Руский вестникь, 159, 379–445, 811–862.

Терзић, С. (1992). Србија и Грчка (1856–1903): Борба за Балкан. Београд: Историјски институт.

Хевролина, В. М. (2002). Министерство иностранных дел России в 1856–1878. Новая и новейшая история, 40, 3‒27.

Хевролина, В. М. (2007). Борьба Россий за усиление своих позицией на Балканах в 1856–1875. годах (деятельность российских консульств). Геополитические факторы внешней политики России второй половины XVI – нач. XX вв., 221‒265.

Хевролина, В. М. (2009). Николай Павлович Игнатьев – российский дипломат. Москва: Квадрига.

Џамбазовски, К. (1964). Нови прилози историји културно-политичких односа македонског и српског народа. Југословенски историјски часопис, 1, 66‒75.

Jelavich, B. (1995). History of the Balkans, Eighteenth and Nineteenth Centuries, v. I. Cambridge: Cambridge University Press.

MacKenzie, D. (2002). Count N. P. Ignatiew: The Father of Lies?. New York: Columbia University Press.