Greek-Bulgarian Dispute Through the Prism of Russian Diplomacy: From the Exarchy to the Schism (1870‒1872)
Abstract
The compromise policy of the Russian government served Ignatiyev as a cover for his obvious favour to the Bulgarian side, with the goal of achieving not only church but also political independence of Bulgaria. During the Greek-Bulgarian religious conflict, the Russian ambassador had a high degree of freedom in his independent actions. The motives of all participants in the dispute corresponded more to a political than to an ecclesiastical struggle. He also considered the Proclamation of the Bulgarian Exarchy a personal triumph, which he interpreted as a victory for the Slavs in Turkey, while it was actually a victory for the Bulgarian side. The proclamation of the Bulgarian Exarchate, and not long after, the schism, permanently changed the relations between Russia and the Patriarchate of Constantinople.
References
Антић, Д. (2020). Поглед на Бугарску егзархију и српски народ у јужној Старој Србији и Македонији у другој половини XIX вијека. У: Б. Бранковић и Б. Милошевић (ур.), Осам вијекова аутокефалности и један вијек од уједињења Српске православне цркве (93–111). Бања Лука: Филозофски факултет.
Билунов, Б. Н. (1986). Болгаро-российские общественно политические связи 50–70-е г. XIX века. Кишинев: Штиинца.
Грујић, С. (1897). Како је постала Бугарска егзархија. Београд: Парна радикална штампарија.
Дмитриевский, А. А. (1909). Графь Н. П. Игнатьевь какь церковно политический деятел на православномь Востоке. С. Петербургь: Типография В. Киршбаума.
Лаковић, М. (2017). Руско посланство у Константинопољу и грчко-бугарски црквени спор (1856–1861). Глас, 18, 267–280.
Маркова, З. (1989). Бългатската егзархия 1870–1879. София: БАН.
Новаковић, С. (1895). Цариградска патријаршија и православље у Европској Турској. Београд: Државна штампарија Краљевине Србије.
Попов, Д. и др. (2008). Историја Бугарске. Београд: Clio.
Слијепчевић, Ђ. (2002). Историја СПЦ, књ. II. Београд: ЈРЈ.
Стојанчевић, В. (2002). Митрополит Михаило и питање аутономије Српске цркве у Турској 1878. године. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 70, 235–240.
Теплов, В. А. (1882). Греко-болгарский церковный вопрось по неизданнымь источникамь. Руский вестникь, 159, 379–445, 811–862.
Терзић, С. (1992). Србија и Грчка (1856–1903): Борба за Балкан. Београд: Историјски институт.
Хевролина, В. М. (2002). Министерство иностранных дел России в 1856–1878. Новая и новейшая история, 40, 3‒27.
Хевролина, В. М. (2007). Борьба Россий за усиление своих позицией на Балканах в 1856–1875. годах (деятельность российских консульств). Геополитические факторы внешней политики России второй половины XVI – нач. XX вв., 221‒265.
Хевролина, В. М. (2009). Николай Павлович Игнатьев – российский дипломат. Москва: Квадрига.
Џамбазовски, К. (1964). Нови прилози историји културно-политичких односа македонског и српског народа. Југословенски историјски часопис, 1, 66‒75.
Jelavich, B. (1995). History of the Balkans, Eighteenth and Nineteenth Centuries, v. I. Cambridge: Cambridge University Press.
MacKenzie, D. (2002). Count N. P. Ignatiew: The Father of Lies?. New York: Columbia University Press.
The details about the publication policy, including copyright and licensing, are available at: