Природа савремене стварности

Sažetak

Стварност као да је постала ствар власништва – свако наводно има право на „своју“ стварност. Насупрот томе, овој наводној слободи њеног прихватања, стоји „научна“ интерпретација стварности, која за себе тврди да је једина исправна у савремености. Текст овде изложен жели да покаже не тек ограничености „научне“ интерпретације, као чистог формализма, него поготово његове идеолошке лакоровке које не могу раскрити стварност. Уместо тога, оне је фалсификују, не само као успех теорије, него као стварност саму. Нарочито је то видљиво у савремености. У то име, преко сто година прошло је како теорија потискује субјективност код објашњења стварности: филозофија се на нивоу естаблишмента прихватила управо тог задатка. То, међутим, није било мотивисано једино теоријски разлозима, већ интенционално, као наметање природе стварности и идеје о људској природи субјективности. Иако је промовисала „примат теоријског“ након Кантовог „примата практичког“, теорија као формализам испољила је насиље у сопственом разумевању стварности и истовремено, након све апологије, субјективност није унутар ње прихваћена као темељ стварности, већ као место примене системских резултата. Аутор показује да је овај поступак могућ као делање у стварности, али да је изван његове моћи да је објасни. Коначно, аутор се залаже за поновно увлачење субјективности у теоријско структурирање стварности, јер је њено тумачење без субјетивности колико погрешно, толико и укључено у интересе субјективности које нису субјективности као субјективности. Он мисли да је из епистемолошке ситуације и дијагнозе савремености могуће извести теорију која може да урачуна битну природу субјективности у тумачењу природе стварности.