Деривационе и семантичке карактеристике зоонимских ономатопеја у српском језику

Gordana R. Štasni; Gordana R. Štrbac

doi:10.5937/zrffp53-41098

Gordana R. Štasni Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za srpski jezik i lingvistiku
Gordana R. Štrbac Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, Odsek za srpski jezik i lingvistiku

DOI: https://doi.org/10.5937/zrffp53-41098

Ključne reči: зоонимске ономатопеје, семантичко-деривациони потенцијал, блокирање, деривациони смер, српски језик

Sažetak

У раду се разматрају деривационе и семантичке карактеристике ономатопеја којима се опонаша оглашавање животиња, што је означено термином зоонимска ономатопеја. Ове јединице су по свом морфолошком и комуникативном обележју првенствено узвици. Ипак, од осталих ономатопејских речи, зоонимске ономатопеје се издвајају по продуктивности, као и по својим семантичко-деривационим карактеристикама, које ће у овом раду бити разматране. Поред тога, сагледани су и узроци блокирања даљих деривата у посматраној лексичкој групи, као и проблеми у вези са утврђивањем деривационог смера. Методологија примењена у раду обухвата поступке уобичајене за семантичко-дериватолошка истраживања: анализу творбене структуре деривата и примену елемената компоненцијалне анализе у тумачењу семантичког варирања посматраних јединица.

Reference

Ајџановић, M. (2008). Функционално оптерећење суфикса за обележавање особа. Нови Сад: Филозофски факултет.

Ајџановић, М. (2022). Стандардни српски језик 2: Морфологија. Нови Сад: Филозофски факултет. Преузето са: https://digitalna.ff.uns.ac.rs/sadrzaj/2022/978-86-6065-706-2>

Гортан-Премк, Д. (2004). Полисемија и организација лексичког система у српскоме језику. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Грицкат, И. (1955). Деминутивни глаголи у српскохрватском језику. Јужнословенски филолог, XXI, 45–96.

Драгићевић, Р. (1998). О ономатопејским именицама са елементом -т у суфиксу. Јужнословенски филолог, LIV, 121–130.

Клајн, И. (2003). Творба речи у савременом српском језику. Други део – суфиксација и конверзија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Новокмет, С. (2017). Метафорична значења животињских назива која се односе на човека ниске интелигенције у српском језику. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 60 (1), 103–119.

Пипер, П. и Клајн, И. (2013). Нормативна граматика српског језика. Нови Сад: Матица српска.

Стевановић, М. (1964). Савремени српскохрватски језик (Граматички системи и књижевнојезичка норма – увод, фонетика, морфологија). Београд: Научна књига.

Ћорић, Б. (2008). Творба именица у српском језику (одабране теме). Београд: Друштво за српски језик и књижевност Србије.

Штасни, Г. (2010). Мотивациони смерови у деривационим процесима. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, LIII (2), 89–97.

Штрбац, Г. (2011). Допуне комуникативних глагола: синтаксичко-семантички и лексикографски опис. Нови Сад: Филозофски факултет.

Barčot, B. (2014). Onomatopejski glagoli kao sastavnica u hrvatskim, ruskim i njemačkim zoonimskim frazemima. У: I. Vidović Bolt (ur.), Životinje u frazeološkom ruhu – Animalistički frazemi u slavenskim jezicima (9–21), Zagreb: FF press.

Fitch, W. T. (2010). The Evolution of Language. Cambridge: Cambridge University Press.

Gligorić, I. M. (2017). Sintaktičko određenje uzvika. Rasprave. Časopis Instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje, 43 (2), 343–358. Преузето са: https://hrcak.srce.hr/191071>

Mrazović, P. i Vukadinović, Z. (2009). Gramatika srpskog jezika za strance. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.

Pinker, S. & Bloom, P. (1990). Natural Language and Natural Selection, Behav Brain Sci, 13(4), 707–784.

RKT – Rečnik književnih termina (1986). Beograd: Nolit.

Skok, P. (1971). Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Zagreb: Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti.