Историчар и „крај историје“: научна промишљања Милорада Екмечића о проблемима историјске методологије у ери потрошачког друштва

Sažetak

Изучавајући научни опус Милорада Екмечића установили смо да је овај еминентни југословенски и српски историчар у позној фази свог стваралаштва показивао специфично интересовање за проблеме историјске методологије на прелому XX и XXI века. На основу проучавања његовог, обимом невеликог, али квалитетом значајног методолошког опуса, закључили смо да је карактеристичним мултидисциплинарним и интердисциплинарним приступом остварио запажене резултате и на том пољу. Екмечић је веровао да основа напретка историјске методологије у времену потрошачког друштва, мора, пре свега, да буде – сумња. Колико год савремена технологија напредовала, сматрао је да се сваки историограф мора помирити са судбином да је у изучавању историје, а посебно савремене историје, сваки преурањен закључак „брзо кварљива роба“. Са зебњом је пратио како супермодерна техника и технологија полако постају главни субјект историје, док се човекова личност полако потискује на маргину. Одбијао је тезе које су говориле да се човечанство на прелому миленијума суочава са „крајем историје“ и веровао да се ради о привременом затишју пред буру. У процесу проучавања корена методолошких проблема историјске науке крајем XX и почетком XXI века, Екмечић није трагао за лаким путевима и једноставним одговорима. Трудио се да разуме и дешифрује све оно што их је узроковало, да открије њихове потенцијалне законитости, како би кроз њихово објашњење понудио адекватна решења. Имајући у виду бројна искушења која са собом носи ера потрошачког друштва, „посленицима музе Клио“ предвиђао је љуту борбу за стварање нове научне методологије засноване на старим, провереним, класичним темељима.