Ергодичност, графизам и мултимедијалност као књижевне стратегије у делима српских писаца

Sažetak

Полазећи од експликације насловних појмова који долазе из теорија ергодичности, нових медија и визуелних уметности, односно из праксе дигиталне књижевности и графичког романа, у раду се указује на њихово све значајније присуство у оквирима савремене српске (штампане) књижевности, што се сагледава као резултат импликација промењеног технолошко-комуникацијског, социокултурног и економског контекста на књижевно стваралаштво и рецепцију књижевности. Јесу ли стратегије ергодичности, графизма и мултимедијалности (присутне у виду нелинеарности, игривости, интерактивности, синкретичности визуелних и наративних форми, кинематографске динамике и др.) израз аутентичне уметничке инспирације која трага за новим изражајним средствима и проналази их у сфери визуелног и дигиталног, или производ тежње аутора да се приближи читаоцу и прошири круг својих адресата? Налазимо ли се овде на простору књижевног експеримента или је реч о новим, хибридним жанровима који су ипак нешто више од књижевности схваћене у традиционалном смислу? Иду ли сва графичка и мултимедијална „проширења“ наратива у корист или на штету литерарности и укупне естетске вредности? Ово су нека од питања на која се у раду тражи одговор, преко теоријских увида, као и краћих аналитичких осврта на конкретна дела, узета као студије случаја – аутора Слободана Владушића (Ми, избрисани), Тање Ступар Трифуновић и Татјане Видојевић (Море је било мирно) и Уроша Kрчадинца, Лазара Пашћановића и Марка Ђедовића (Бантустан: Атлас једног путовања).