Најплеменитији део Царства: слика Италије и Сицилије у византијској историографији XI века
Sažetak
Циљ рада је да прикаже како су византијски историчари XI века гледали на Италију и Сицилију. То је посебан тренутак у византијској историји јер је Царство тада остало без ових територија. Предмет истраживања је анализа историографских дела Михаила Псела, Кекавмена, Михаила Аталијата, Јована Скилице и Скиличиног настављача како би се дошло до перцепције какву су ови историчари имали о наведеним (тада већ) бившим византијским територијама. Последњи покушај повратка Сицилије, као и коначан губитак свих византијских упоришта у Италији, десио се управо у овом бурном веку за историју Византијског царства. Иако су Византинци били заокупљенији унутрашњим питањима и селџучким освајањима у источним провинцијама, посматрајући наше наративне изворе можемо да уочимо како и питање Италије и Сицилије и норманских освајања постаје нешто о чему ће се тек писати у XII веку, након што ове територије буду коначно изгубљене. У XI веку историчари су још увек били суздржани јер је и даље било неизвесно да ли су ти губици били сталног или привременог карактера. Међутим, циљ је видети и како се писало о најранијој прошлости, с обзиром на чињеницу да је Италија место где је настао стари Рим. Пошто су Византинци били Римљани, управо је важно како су Римљани XI века гледали на римску Италију. Италија је управо и била важна као колевка Рима и често када се Италија у наративима и спомиње, имплицира се и на стару престоницу Римског царства. Иако се види да је Рим увек задржао посебно место код Византинаца, он је виђен, пре свега, као ствар прошлости. Ни Рим ни они делови Италије који су били у византијским рукама нису држали монопол над римским наслеђем у очима Цариграђана. Још од IV века и времена цара Константина Великог, Рим и Италија више нису били потребни да би неко био Римљанин, пошто је управо први хришћански цар преместио престоницу на Исток, где је уједно Цариград постао седиште римства. Ипак, посебан положај Италије никада није нестао и византијски историчари су умели често да га спомену или да Италију доведу у везу са старим Римом, односно да су Рим и Италија увек повезани. И сам назив Италија представљао је једну спону са Римом, док је вулгарнији облик за исту територију Лангобардија упућивао на оно неримско на Апенинском полуострву. Стога су Италијани били како Византинци тако и Лангобарди, а с обзиром на новонастале прилике у XI веку, постало је јасно да ће и тај термин постати заправо назив за нове господаре Италије – Нормане. Они су посматрани као узурпатори византијске Италије и то је оно о чему нам наши извори стидљиво говоре, док никако не спомињу норманско освајање Сицилије које је почело већ 1061. године. Разлог за то је што Сицилија у том тренутку није била византијска већ арабљанска територија, коју су Византинци нешто раније били заувек изгубили. Сицилија, иако богато и славно острво, није била од суштинске важности у свести Цариграда као Новог Рима. Чак ни Калабрија, византијска провинција на Апенинском полуострву попут многих других у Византији, није била у жижи интересовања наших историчара. Италија је једино због Рима могла имати већи значај, али је у овом периоду она постајала седиште нових узурпатора. Управо су због тога освајачи Италије и виђени као узурпатори, јер су Римљанима узимали ту важну територију. Византинци су губитак Сицилије и Италије гледали кроз дело византијског заповедника Георгија Манијакија, чија је војна експедиција, или само њено присуство (1038–1040, 1042), била последња нада да се сачува крајњи западни део Царства (како су то они перципирали). Након Манијакијевог пада, Сицилија је коначно изгубљена, а његов кратак боравак у Италији 1042. године коначно је наговестио норманско освајање Италије, које је оставило Византинце без „најплеменитијег дела Царства”. Аутори наших историја били су опрезни при описивању савремених догађаја, док је Византија постепено била истискивана са Апенинског полуострва. Византијска италијанска политика мењала се са сваком сменом на престолу док су наши извори још били писани, тако да наилазимо на различите судове о збивањима из друге половине века. С друге стране, временска удаљеност је била довољно велика између историчара XI века и Георгија Манијакија, што је оставило простора да напишу како су они перципирали да су управо Манијакијева и судбина италијанских територија биле уско повезане.
Reference
Agapitos, P. A. (2022). ‘Middle-class’ ideology of education and language, and the ‘bookish’ identity of John Tzetzes. In: Y. Stouraitis (Ed.), Identities and Ideologies in the Medieval East Roman World (pp. 146–163). Edinburgh: Edinburgh University Press.
Ahrweiler, H. (1975). L’idéologie politique de l’Empire byzantin. Paris: Presses Universitaires de France.
Ahrweiler, H. (1998). Byzantine concepts of the foreigner: The case of the Nomads. In: H. Ahrweiler & A. E. Laiou (Eds.), Studies on the Internal Diaspora of the Byzantine Empire (pp. 1–15). Washington, DC: Dumbarton Oaks Research Library and Collection.
Angold, M. (1997). The Byzantine Empire, 1025–1204: A Political History. 2nd еdition. London: Longman.
Attaleiates, М. (2012). The History (А. Kaldellis & D. Krallis (Тrans.)). Washington, DC: Dumbarton Oaks Research Library and Collection.
Beck, H.-G. (1970). Res publica romana: Vom Staatsdenken der Byzantiner. München: Sitzungsberichte der Bayerischen Akademie d. Wissenschaften.
Carras, C. (2004). Greek identity: A long view. In: M. Todorova (Ed.), Balkan Identities: Nation and Memory (pp. 294–326). London: Hurst & Company.
Cheynet, J.-C. (1990). Pouvoir et contestations à Byzance (963–1210). Paris: Publication de la Sorbonne.
Dölger, F. (1964). Rom in der Gedankenwelt der Byzantiner. In: F. Dölger (Ed.), Byzanz und die Europäische Staatenwelt: Ausgewählte Vorträge und Aufsätze (pp. 70–115). Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft.
Haldon, J., & Stouraitis, Y. (2022). Introduction: The ideology of identities and the identity of ideologies. In: Y. Stouraitis (Ed.), Identities and Ideologies in the Medieval East Roman World (pp. 1–16). Edinburgh: Edinburgh University Press.
Hobsbawm, E. J. (1990). Nations and Nationalism Since 1780: Programme, Myth, Reality. Cambridge: Cambridge University Press.
Hunger, H. (1968). Die byzantinische Literatur der Komnenenzeit: Versuch einer Neubewertung. Anzeiger der philosophisch—historischen Klasse der Österreichischen Akademie der Wissenschaften, 105, 59–76.
Liddel, Scott, Jones Ancient Greek Lexicon (LSJ), https://lsj.gr/wiki/Main_Page
Loud, G. A. (2000). The Age of Robert Guiscard: Southern Italy and the Norman Conquest. London: Routledge.
Loud, G. A. (2004). Southern Italy in the eleventh century. In: D. Luscombe & J. Riley-Smith (Eds.), The New Cambridge Medieval History, Vol. IV c.1024–c.1198, Part II (pp. 94–116). Cambridge: Cambridge University Press.
Kaldellis, A. (2008). Hellenism in Byzantium: The Transformations of Greek Identity and the Reception of the Classical Tradition (Greek Culture in the Roman World). Cambridge: Cambridge University Press.
Kaldellis, A. (2019). Romanland: Ethnicity and Empire in Byzantium. Cambridge: Cambridge University Press.
Kazhdan, A. P. (Еd.). (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium I–III. New York: Oxford University Press.
Kolia-Dermitzaki, A. (1997). Michael VII Doukas, Robert Guiscard and the Byzantine-Norman marriage negotiations. Byzantinoslavica, 58, 251–268.
Maisano, R. (1978–1979). Bisanzio e la Sicilia nella storiografia greca dell’età dei Comneni. Archivio storico siracusano, n.s. V, 237–254.
McCormick, M. (1998). The imperial edge: Italo-Byzantine identity, movement and integration, A.D. 650–950. In: H. Ahrweiler & A. E. Laiou (Eds.), Studies on the Internal Diaspora of the Byzantine Empire (pp. 17–52). Washington, DC: Dumbarton Oaks Research Library and Collection.
McGeer, E., & Nesbitt, J. W. (Eds.). (2020). Byzantium in the Time of Troubles: The Continuation of the Chronicle of John Scylitzes (1057–1079). Leiden: Brill.
Papadopoulou, T. (2014). The terms Ῥωμαῖος, Ἕλλην, Γραικὸς in the Byzantine texts of the first half of the 13th century. Byzantina Symmeikta, 24(1), 157–176.
Peters-Custot, A. (2013). Convivencia between Christians: The Greek and Latin communities of Byzantine South Italy (9th–11th centuries). In: B. Crostini & S. La Porta (Eds.), Negotiating Co-Existence: Communities, Cultures and Convivencia in Byzantine Society (Boochumer Altertumswissenschaftliches Colloquim; Bd. 96) (pp. 203–220). Trier: Wissenschaftlicher Verlag.
Peters-Custot, A. (2014). Grecs et Byzantins dans les sources latines de l’Italie (Ixe- xIe siècle). In: SHMESP, Nation et nations au Moyen Âge (pp. 181–191). Paris: Publications de la Sorbonne.
Scott, R. (1981). The classical tradition in Byzantine historiography. In: M. Mullet & R. Scott (Eds.), Byzantium and the Classical Tradition: University of Birmingham Thirteenth Spring Symposium of Byzantine Studies 1979 (pp. 61–74). Birmingham: Centre for Byzantine Studies, University of Birmingham.
Riley-Smith, J. (2004). The crusades, 1095–1198. In: D. Luscombe & J. Riley-Smith (Eds.), The New Cambridge Medieval History, Vol. IV c.1024–c.1198, Part I (pp. 534–563). Cambridge: Cambridge University Press.
Stanković, V. (2011). Lest we forget: History writing in the Byzantium of the Komnenoi and the use of memories. In: A. Milanova, V. Vatchkova, & Ts. Stepanov (Eds.), Memory and Oblivion in Byzantium (pp. 59–65). Sofia: Voenno izdatelstvo.
Stouraitsis, Y. (2022). Is Byzantinism an Orientalism? Reflections on Byzantium’s constructed identities and debated ideologies. In: Y. Stouraitis (Ed.), Identities and Ideologies in the Medieval East Roman World (pp. 19–47). Edinburgh: Edinburgh University Press.
Von Falkenhausen, V. (1978). La dominazione bizantina nell’Italia meridionale dal IX all’XI secolo. Bari: Ecumenica editrice.
Калић, Ј., Ферјанчић, Б. и Радошевић-Максимовић, Н. (ур.). (1971). Византијски извори за историју народа Југославије IV. Београд: Византолошки институт САНУ.
Коматина, П. (2021). О албанском етнониму у средњем веку. Зборник радова Византолошког института, 58, 23–38.
Репајић, М. Н. (2016). Михаило Псел и његови јунаци: студија личности „Хронографије” Михаила Псела (одбрањена докторска дисертација). Филозофски факултет, Београд.
Станковић, В. (2003). Цариградски патријарси и цареви македонске династије. Београд: Византолошки институт САНУ.
Станковић, В. (2006). Комнини у Цариграду (1057–1185): еволуција једне владарске породице. Београд: Византолошки институт САНУ.
Џелебџић, Д. (2005). Η δημοκρατική Ρώμη στην πολιτική σκέψη του Μιχαήλ Ψελλού. Зборник радова Византолошког института, 42, 23–34.
Κιαπίδου, Ε. Σ. (2010). Η Σύνοψη Ιστοριών του Ιωάννη Σκυλίτζη και οι πηγές της (811–1057): συμβολή στη βυζαντινή ιστοριογραφία κατά τον ΙΑ΄ αιώνα. Αθήνα: Εκδόσεις Κανάκη.
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293