Фактографија и фикција: oгледавања у роману Време смрти Добрице Ћосића

Sažetak

Предмет овог рада је анализа романа Време смрти I–IV (1972–1979) Добрице Ћосића превасходно из угла теорије могућих светова. Један од најзначајнијих српских романа о Првом светском рату, који критика често одређује као роман-епопеју, био је инспиративан за истраживање из најмање два разлога: први лежи у чињеници да је историографска метафикција још увек највидљивија струја у српској романескној продукцији, а друга да су се савремени читаоци вратили Ћосићу кроз интензивне екранизације у последњих неколико година. Управо анализа и преглед односа фактографског и фиктивног донекле је довела до расветљавања и бољег разумевања комплексног односа савремених читалаца према тзв. новоисторијском роману који, по речима Тихомира Брајовића, зачиње Добрица Ћосић. У центру истраживачке пажње нашло се тумачење ликова Времена смрти у терминима теорије могућих светова, посебно функције екстратекстуалних наративних идентитета војсковођа, државника, политичара, ратника (Никола Пашић, Александар Карађорђевић, Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић, Апис, Станислав Винавер). Циљ рада представља разумевање креативног процеса који је подразумевао трансформацију и обликовање ликова на путу од фактографског ка фикционалном, и у том контексту анализу документарне, уметничке функције различитих врста докумената инкорпорираних у наративно ткиво романа. Аутопоетички коментари самог писца сматрани су релевантним у откључавању процеса метаморфозе историјског у фикционално. Као посебан истраживачки изазов отворена су још два питања: (1) колико је специфичан начин изградње такозваних историјских ликова у овом роману важан за формирање националног идентитета и (2) општије питање историјске истине, односно природе историографског наратива. Методолошко полазиште у тумачењу ликова представљала су достигнућа посткласичне (когнитивне) наратологије, са посебним упориштем у типологији трансфикционалних идентитета Јурија Марголина и Хилари Даненберг. Закључак је, без обзира на дисонантне гласове који се могу чути у вези са обрадом историјске грађе у Времену смрти, да је при обликовању ектратекстуалних наративних идентитета / ликова историјских личности / аутор остајао у оквирима о њима познатих чињеница, али да је, унутар тих граница, његова имагинација била потпуно слободна; да код већине Ћосићевих ектратекстуалних трансветовних јединки (тзв. историјских ликова) претеже/доминира замишљање над фактографијом, те да у поступку карактеризације обе врсте ликова – тзв. историјских и неисторијских (фиктивних), нема суштинске разлике.