Први светитељи Угарске и немањићке Србије: модел Свете Тројице
Sažetak
У овом раду испитује се могућност да су први „национални” свеци у немањићкој Србији и средњовековној Угарској били замишљени у тријадама, на подобије Свете Тројице или тројединог Бога. У средњем веку, за народе без директних представника у хришћанској историји, „национални” свеци – било појединци или групе – били су обликовани према одабраним моделима, најчешће из ранохришћанских времена или библијске историје. Избор модела из хришћанске традиције увек је имао политички значај, одражавајући стални дијалог између прошлости и садашњости. Пошто су се обе државе, након свог оснивања, суочиле са изазовом успостављања и учвршћивања стабилне краљевске, династичке и црквене власти и успостављање њиховог јединства, светачке тријаде Немањића и Арпадовића, саздане по лику Св. Тројице, могле су добро послужити у политичкој, династичкој и црквеној реторици, усмереној на преношење појма њиховог јединства и легитимитета на основу њиховог богом изабраног статуса. Једном речју, прве тријаде светитеља и у Србији и у Угарској, упркос својим специфичним разликама, суштински су иза себе имале сличну идеју: да држава, црква и династија представљају три аспекта једне недељиве целине. У обе земље, овај оригинални концепт наставио је да се развија током времена, док на крају није прерастао у нешто сасвим друго, прилагођавајући се тако политичким, династичким, црквеним и другим потребама које су настајале услед нових историјских околности. У време када је Стефан Немања постао велики жупан Рашке, древна династија Арпадовића владала је Угарском већ скоро две стотине година. Током овог периода, Угарска је већ добила своје прве свеце, међу којима су били и први угарски краљ Стефан I и његов син Емерих, који су проглашени за свеце 1083. године, за време владавине краља Ладислава I. Међутим, тек после 1192. године, након канонизације краља Ладиславa I, краљеви из династије Арпадовића почели су себе да називају „потомцима светих краљева”, односно „изданцима светородне лозе”. Било је то баш у време када је Стефан Немања био на великожупанском трону Рашке. Стога, сматрамо да је утицај угарског модела на формирање идеје о светородној династији Немањића, уз усвајање првих модела за стварање првих светачких култова, био сасвим могућ. Традиционално се с правом сматра да књижевни предлошци и други елементи култова првих Немањића вуку корене из Византије. Међутим, како концепт свете династије никада није заживео у Византији, сматрамо да је сасвим оправдано тражити утицаје и са друге стране, нарочито када се узму у обзир историјске и политичке прилике оног времена, када се Србија Стефaна Немање борила за самосталност, укљештена између две велике силе, Византије и Угарске.
Reference
Adashinskaya, A. (2010). The origins of the joint cult of St. Simeon and St. Sava of Serbia based on visual sources. Annual of Medieval Studies at CEU, 16, 77–92.
Angenendt, А. (1997). Heilige und Reliquien: Die Geschichte ihres Kultes vom frühen Christentum bis zur Gegenwart. München: Beck.
Brown, P. (1971). The rise and function of the holy man in Late Antiquity. The Journal of Roman Studies, 61, 80–101.
Daley, B. E. (2009). The persons in God and the person of Christ in Patristic Theology: An argument for parallel development. In: A. B. McGowan, B. E. Daley, & T. J. Gaden (Eds.), God in Early Christian Thought: Essays in Memory of Lloyd G. Patterson (pp. 323–350). Leiden: Brill. https://doi.org/10.1163/ej.9789004174122.i-410.74
Eastmond, А. (2003). “Local” saints, art, and regional identity in the Orthodox world after the Fourth Crusade. Speculum, 78(3), 707–749.
Font, M. (2016). The emergence of East Central Europe and approaches to internal differentiation. In: G. Jaritz & K. Szende (Eds.), Medieval East Central Europe in a Comparative Perspective. From Frontier Zones to Lands in Focus (pp. 24–36). London: Routledge.
Galatariotou, C. (1991). The Making of a Saint. The Life, Times and Sanctification of Neophytos the Recluse. Cambridge: Cambridge University Press.
Johnson, K. E. (2011). Trinitarian Agency and the Eternal Subordination of the Son: An Augustinian perspective. Themelios, 36(1), 7–25.
Klaniczay, G. (1986). From sacral kingship to self-representation. Hungarian and European royal saints in the 11–13 centuries. In: E. Vestergaard (Ed.), Continuity and Change in the Middle Ages. Political Institutions and Literary Monuments (pp. 61–86). Odense: Odense University Press.
Klaniczay, G. (2000). Holy Rulers and Blessed Princesses. Dynastic Cults in Medieval Central Europe. Cambridge: Cambridge University Press.
Le Goff, J. (1996). Saint Louis. Paris: Gallimard.
Năstăsoiu, D. G. (2009). Sancti Reges Hungariae in Mural Painting of Late-Medieval Hungary (Unpublished master’s thesis). Department of Medieval Studies, Central European University, Budapest.
Patrich, J. (1995). Sabas, Leader of Palestinian Monasticism: A Comparative Study in Eastern Monasticism, Fourth to Seventh Centuries, Washington D.C.: Dumbarton Oaks Research Library and Collection.
Perl, E. D. (2008). Theophany: The Neoplatonic Philosophy of Dionysius the Areopagite. Albany: SUNY Press.
Popović, D. (2013). A staurotheke of Serbian provenance in Pienza. Зограф, 36, 157–170.
Ramelli, I. (2012). Origen, Greek philosophy, and the birth of the Trinitarian meaning of hypostasis. The Harvard Theological Review, 105(3), 302–350.
Rorem, P. (1993). Pseudo-Dionysius: A Commentary on the Texts and an Introduction to Their Influence. New York: Oxford University Press.
Rorem, P., & Lamoreaux, J. C. (1998). John of Scythopolis and the Dionysian Corpus. Annotating the Areopagite. Oxford: Clarendon Press.
Rosemary, A. (2016). Pseudo-Dyonisius as Polemicist: The Development and Purpose of the Angelic Hierarchy in Sixth-Century Syria. Thames: Routledge.
Stanković, V. (2015). Stronger than it appears? Byzantium and its European hinterland after the death of Manuel I Komnenos. In: A. Simpson (Ed.), Byzantium, 1180–1204: “The Sad Quarter of a Century”? (pp. 35–48). Athens: The National Hellenic Research Foundation, Institute of Historical Research.
Talbot, A. M. (2015). The relics of new saints. Deposition, translation, and veneration in Middle and Late Byzantium. In: C. Hahn & H. Klein (Eds.), Saints and Sacred Matter. The Cult of Relics on Byzantium and Beyond (pp. 215–230). Washington: Dumbarton Oaks Research Library and Collection.
Veszprémy, L. (2006). Royal saints in hungarian chronicles, legends and liturgy. In: L. B. Mortensen (Ed.), The Making of Christian Myths in the Periphery of Latin Christendom (c. 1000–1300) (pp. 217–245). Copenhagen: Museum Tusculanum Press.
Woodfin, W. T. (2012). Celestial hierarchies and earthly hierarchies in the art of the Byzantine Church. In: P. Stephenson (Ed.), The Byzantine World (pp. 303–319). London: Routledge.
Маринковић, Р. (прир.) (1988). Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона. Београд: Просвета – Српска књижевна задруга.
Марјановић-Душанић, С. (1997). Владарска идеологија Немањића: дипломатичка студија. Београд: Српска књижевна задруга.
Марјановић-Душанић, С. (2007). Свети краљ. Београд: Клио.
Марковић, M. (2009). Прво путовање светог Саве у Палестину и његов значај за српску средњовековну уметност. Београд: Византолошки институт САНУ.
Поповић, Д. (1992). Српски владарски гроб у средњем веку. Београд: Институт за историју уметности Филозофског факултета.
Поповић, Д. (2006). Под окриљем светости. Култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији. Београд: Византолошки институт САНУ.
Поповић, Д. (2013). Када је краљ Стефан Првовенчани уврштен у светитеље? Прилог проучавању владарске ,,канонизације” у средњовековној Србији. Зборник радова Византолошког института, 50, 573–585.
Поповић, Д. (2016). Национални Пантеон – Светачки култови у темељима српске државности и црквености. У: Д. Војводић и Д. Поповић (ур.), Сакрална уметност српских земаља у средњем веку (стр. 119–132). Београд: Српски комитет за византологију – Службени гласник – Византолошки институт САНУ.
Рокаи, П., Ђере, З., Пал, Т. и Касаш, А. (2002). Историја Мађара. Београд: Клио.
Свети Сава. (1986). Сабрани списи. Београд: Просвета – Српска књижевна задруга.
Станковић, В. (2006). Комнини у Цариграду (1057–1185): еволуција једне владарске породице. Београд: Византолошки институт САНУ.
Суботић, Г. (2007). Трећа жичка повеља. Зограф, 31, 51–59.
Теодосије Хиландарац. (1970). Заједнички канон светоме Симеону и светоме Сави на осам гласова. У: Ђ. Трифуновић (прир.), Д. Богдановић (прев.), Србљак I. Службе, канони, акатисти (стр. 368–369). Беoград: Српска књижевна задруга.
Тодић, Б. (1998). Српско сликарство у доба краља Милутина. Београд: Драганић – Култура.
Чанак-Медић, М., Поповић, Д. и Војводић, Д. (2014). Манастир Жича. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе.
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293