Interpretation of the Symbolics and Meaning of three in the Unique Fresco Icon of Three-Handed Virgin Mary and the older Sanctification of the St. Trinity church in Karan
Abstract
In the church devoted to Presentation of Virgin Mary in Karan there is a monumental fresco icon preserved until today representing Three-handed Virgin Mary, the one of a kind in Byzanthine-Orthodox style. This icon can be a good model for reconstructing the icon of the same name in the church devoted to Three-handed Virgin Mary in Skoplje in which her cult was established as late as in1204 and renewed by the Serbian king Milutin in 1300.
The nun in the deep bow showed in the painting by the legs of Three-handed Virgin Mary in White Church in Karan is the patron of the painting located in a niche formed in a subsequently partitioned south arcade of the iconostatis about the year 1354. The painting of the Three-handed Virgin Mary is related to the fact that the church in Karan was later dedicated to her and obviously connected to an important event during the reign of emperor Dusan. It can also be speculated that it was because of making the church of Three-handed Virgin Mary the seat of the Skopje diocese and its raising to the rank of metropolis of the first degree by emperor Dusan in 1346, presumably on June 28. The church could have memorised a major event related to emperor Dusan and his father, possibly on June 28, 1355 when he successfully ended the war against Hungarian king Ludwig I. There is also a possibility that it was devoted to the day when the daughter of prefect Brian was made a nun in the monastery in Karan in which she would spend the rest of her life and be buried as well, according to her own will and intention. Revealing the tomb in front of Three-handed Virgin Mary confirms the funerary purpose of this fresco icon.
The painting of the Virgin Mary’s third hand was made according to the universal understanding of the Son by the Mother ’You are my other (left) hand’. The three-handedness of Virgin Mary has its analogy in the three-headed representations of archangels and Christ in the Eastern-orthodox areas as a way of giving praise to one aspect of St. Trinity. The Three-handed Virgin Mary symbolises one specific aspect of the triple divine power of St. Trinity embodied through Christ. The confirmation for sanctification of St. Trinity church in Karan are also huge get-togethers held on Rosulje by the port of the church from 18th-20th century during the Spirits – ’the second day of the St. Trinity’s holiday’. The churches and the names of the places nearby – Rosulje, Rusalija, Rusinica, Ruzica – clearly imply on the long gone monasteries and churches devoted to St. Trinity.
The Day of Three-handed Virgin Mary is was celebrated on June 28th in the middle-ages, but for some unknown reasons, people stopped celebrating it. It also disappeared from the orthodox church’s calendar. The reason might be switching to celebrating St. Trinity.
References
Византијски извори за историју народа Југославије VI. (1986). Београд.
Херодотова Историја II. (1988). Нови Сад.
Arheološki leksikon BIH, tom 3. (1988). Sarajevo.
Oriental Mythology. (1998). London.
Велики православни богословски енциклопедијски речник, том II. (2000). Нови Сад.
Mythology Pictures (2006). Amsterdam.
Андрејић, Ж. (2007). Црква Свете Богородице у Доњој Каменици, Рача.
Андрејић, Ж. (2010) Размишљања поводом историјских сцена живописа и зиданог иконостаса Беле цркве у Карану. У: Ужички зборник 34-1, Ужице.
Андрејић, Ж. (2010). Црква Светог Николе у Рамаћи, Рача.
Андрејић, Ж. (2011). Размишљање о изворима и историји кнеза Лазара и деспота Стефана поводом нових читања живописа Велуће и Беле цркве у Карану. У: Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности II, Деспотовац.
Андрејић, Ж. (2012). Доња Каменица – Каран – Велуће – Рамаћа, Рача.
Антонић, Д., Зупанц, М. (1988). Српски народни календар, Београд.
Бабић, А. (1990). Фреске каранске цркве. У: Међај 23/25, Ужице.
Бандић, Д. (1991). Народна религија Срба у 100 појмова, Београд.
Biderman, H. (2004). Rečnik simbola, Beograd.
Богдановић, Д., Ђурић, Ј. В., Медаковић Д. (1997). Хиландар, Београд, Света Гора.
Војводић, Д. (2007). „Обавијен земаљском сликом“. О представама византијских и српских средњовековних владара у проскинези. У: Црквене студије 4, Ниш.
Гаврић, Г. (2011). Црква Ружица подно Милешевца и Пуста црква у Сељашници, прилог проучавању археолошке баштине Средњег Полимља. У: Ђурђеви Ступови и Будимљанска епархија, Беране-Београд.
Грујић, Р. (1925). Властелинство Светог Ђорђа код Скопља. У: Гласник Скопског научног друштва, књ. I, св. 1, Скопље.
Grujić, R. (1955). Ikonografski motiv sličan induskom Trimurtiu u staroj srpskoj likovnoj umetnosti. У: Tkalčićev zbornik, Zagreb.
Иконе. (1983). Љубљана.
Динић, М. (1978). Српске земље у средњем веку, Београд.
Ђорђевић, И. (1978). О фреско-иконама код Срба у средњем веку. У: Зборник за ликовне уметности Матице српске 14, Нови Сад.
Ивановић, М. (2013). Метохија, Нови Сад – Београд.
Зечевић, С. (1962). Предања о русалијским гробљима у источној Србији. У: Народно стваралаштво, фолклор 3-4, Београд.
Зиројевић, О. (1984). Цркве и манастири на подручју Пећке патзријаршије до 1683. године, Београд.
Janin, R. (1953). La geographie ecclesaistique de l’empire Byzantin, Tom III, Paris.
Yerasimos, S. (2007). Constantinoplе. Richmond.
Јиречек, К., Радоњић, Н. (1978). Историја Срба II. Београд.
Јован епископ (Пурић). (2001). Икона Христа. Београд.
Караџић, Ст. В. (1987). Српске народне пјесме III. Београд.
Караџић, Ст. В. (1987). Српске народне пјесме VI. Београд.
Кораћ. В., Шупут М. (2005). Архитектура византијског света. Београд.
Kuper, К. Dž. (1986). Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola, Beograd.
Leže, L. (2003). Slovenska mitologija. Nova Pazova.
Мандић, С. (1959). Једна ктиторка Беле Цркве Каранске. У: Старинар IX-X, Београд.
Мандић, С. (1975). Ктиторка из Беле цркве каранске. У: Древник, Београд.
Miling Van, A. (1912). Byzantine Churces in Constantinople. London.
Миљковић, Б. (2006). Хиландарска икона црпског цара Стефана. У: Зборник радова Византолошког института XLIII, Београд.
Миљковић, Б. (2007). Повест о чудотворним иконама манастира Хиландара. У: Зограф 31, Београд.
Minić, D. (1974). Gornje Podrinje u doba Kosača. У: Arheološki pregled 16, Beograd.
Мирковић, Л. (1936). Хиландарске старине, 1. Икона Богородице Тројеручице. У: Старинар X-XI, Београд.
Митић, М. (1993). Приче о краљевима српског средњег века, Ниш.
Недељковић, М. (1990). Годишњи обичаји у Срба, Београд.
Nicol, М. D. (1992). The immortal emperor, Cambridge.
Павловић, Л. (1965). Култови лица, Смедерево.
Pasturo, М. (2011). Plava – istorija jedne boje, Beograd.
Петковић, С. (1989). Хиландар, Београд.
Петровић, С. (1997). Митологија Срба, Ниш.
Познановић, Р. (1996). Бела црква у Карану, Ужице.
Поповић, М. (2004). Црква Ружица крај врела Требишњице. У: Зборник за историју БИХ, Београд.
Радовановић, Ј. (1984). Јединство небеске и земаљске цркве у српском сликарству средњег века или ликови живих људи на фрескама и иконама средњег века. У: Зборник за ликовне уметности Матице српске 20, Нови Сад.
Радојчић, С. (1953). Једна сцена из романа о Варламу и Јоасафу у цркви Богородице Љевишке у Призрену. У: Старинар III-IV, Београд.
Радојчић, С. (16. јануар 1955). Индија у нашој старој књижевности и уметности. У: Међународна политика, Београд.
Радојчић, С. (2002). Текстови и фреске. Г. Милановац.
Рансиман, С. (1996). Пад Цариграда 1453. Н. Сад.
Rice, Т. D. (1968). Umetnost vizantijskog doba. Beograd.
Seferović, L. (2006). Herceg-Novi. Herceg Novi.
Симић, З. (1932). Иконостас Беле цркве у селу Карану и каранска Богородица Тројеручица. У: Старинар VII, Београд.
Софрић-Нишевљанин, П. (1912). Главније биље у народном веровању и певању код нас Срба, Београд.
Срејовић, Д., Цермановић, А. (1979). Речник грчке митологије. Београд.
Столић, Х. (1988). Православни светачник 1, Београд.
Стошић, Љ. (2004). Представа Христа великог архијереја са три стопала. У: Зборник Народног музеја XVII/2, Београд.
Суботић, Г. (1980). Охридска сликарска школа XV века, Београд.
Суботић, Г. (1971). Свети Константин и Јелена у Охриду, Београд.
Татић-Ђурић, М. (2007). Студије о Богородици, Београд.
Томов, Е. (1962). Взрожденски шампи и литографии, Софија.
Фундулис Ј. (2004). Литургика I, Краљево.
Царов, И. (2010). Западнијат акведукт на Никополис ад Иструм. У: Известија XXIV-XXV, Велико Трново.
Цончева, М. (1962). Блгарско взраждане. Живопис и графика, Софија.
Chevalier, Ј., Gherbrant, А. (1987). Rečnik simbola, Zagreb.
The details about the publication policy, including copyright and licensing, are available at: