Историјско-правни поглед на Устав Прве француске републике и извршну власт у Другој француској републици
Sažetak
У овом раду указује се на главне концепцијске карактеристике Устава Прве француске републике из 1793. године, тзв. Монтањарског устава, који никада није ступио на снагу. Њиме је проглашен суверенитет народа и укинут цензитарни режим, пошто је уведено опште право гласа. Органи власти предвиђени Монтањарским уставом били су Народна скупштина, Извршни савет, старешине органа Републике и Касациони суд. Општи поглед на Монтањарски устав може се описати на следећи начин – једна беспомоћна влада потчињена законодавном телу, законодавно тело потчињено народу, народ господар својих представника и судија њиховог рада. То је коначан образац у којeм се сажима Устав од 1793. године.
У централном делу рада реч је о позицији извршне власти на основу Устава Друге француске републике, установљене 1848. године. Овај основни општи правни акт, који је трајао четири године, инаугурисао је инокосног шефа државе, који се бира на период од четири године, без могућности моменталног реизбора. Луј Наполеон Бонапарта, председник, имао је значајна овлашћења и због непосредног избора, што је иначе карактеристична црта председничког система организације власти. Председник је, ипак, Уставом био ограничен министарским премапотписом, али је имао и овлашћење да именује и опозива министре. Акти председника за које се није захтевао премапотпис да би били правно ваљани представљали су оне акте којим шеф државе именује или смењује министре. Оваквим институционалним решењем установљена је специфична зависност шефова управних ресора према државном поглавару. Међутим, уставно није била прописана одговорност чланова Владе Парламенту. Оваква концепција извршне власти личила је на америчку. Ипак, у раду се питамо каква је природа извршне власти према Уставу Француске из 1848. године. Коначно, указује се да је на историјској позорници уставности овде било речи о посебном мешовитом систему власти са усмереним уставно-правним погледом на председнички систем Сједињених Америчких Држава. Ипак, краткотрајност Друге француске републике измиче прецизном закључку о правној природи овог уставно-политичког система.
Reference
Аврамовић, С. и Станимировић, В. (1996). Упоредна правна традиција. Београд: Центар за издаваштво Правног факултета.
Душанић, С. (2013). Однос извршне и законодавне власти у Трећој француској републици. Анали Правног факултета у Београду, 1, 346–368.
Живковић, М. и Симовић, Д. (2009). Уставно право. Београд: Криминалистичкополицијска академија.
Јовановић, С. (1990). Примери политичке социологије – Енглеска, Француска, Немачка, 1815–1914. Београд: БИГЗ.
Лефевр, Ж., Путас, Ш. и Бомон, М. (1961). Историја Француске, књига друга – од 1774. до наших дана. Београд: Просвета.
Марковић, Г. (2021). Уставно право. Источно Ново Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства.
Марковић, Р. (2014). Уставно право. Београд: Центар за издаваштво и информисање Правног факултета.
Поповић, Д. (1996). Општа правна историја III – Стварање модерне државе. Београд: Центар за публикације Правног факултета.
Стјепановић, Н. (1953). Начело јединства власти и наш уставни систем. Анали Правног факултета у Београду, 1, 129–141.
Agulhon, M. (1973). 1848 ou l’apprentissage de la République (1848–1852). Paris: Éditions du Seuil.
Antolović, M. (2011). Nemačka Republika je najdemokratskija demokratija na svetu – Prilog istoriji ustavnog uređenja Vajmarske Republike. Istraživanja, 22, 381–398.
Bonić, T. (2006). Polupredsednički sustav i racionalizirani parlamentarizam: primjeri Francuske i Njemačke. Anali Hrvatskog politološkog društva, 1, 83–102.
Démier, F. (2000). La France du XIXe siècle, 1814–1914. Paris: Éditions du Seuil.
Duverger, M. (1980). A new political system. European Journal of Political Research, 8, 125–146.
Elgie, R. (1999). The politics of semi-presidentialism. In: R. Elgie (Ed.), Semi-Presidentialism in Europe. Comparative European Politics (pp. 1–21). Oxford: Oxford University Press.
Elgie, R. (2009). Duverger, semi-presidentialism and the supposed French archetype. West European Politics, Special Issue, 2, 248–267.
Golić, D. (2020). Kolektivni šef države i sistem vlasti – bosanskohercegovačka rešenja u svetlu uporednog prava. Strani pravni život, 2, 27–42. https://doi.org/10.5937/spz64-26529
Jovičić, M. (1984). Veliki ustavni sistemi – elementi za jedno uporedno ustavno pravo. Beograd: IRO „Svetozar Marković”.
Kurtović, Š. (1990). Opća historija države i prava, II knj. Zagreb: Narodne novine.
McMillan, J. (1991). Napoleon III. London: Longman.
Nikolić, O. (2013). Izvršna vlast u Francuskoj. U: O. Nikolić i V. Petrov (ur.), Uvod u pravo Francuske (str. 57–71). Beograd: Institut za uporedno pravo – Pravni fakultet.
Nikolić, O. i Manojlović, S. (2022). Razvoj funkcije parlamenta i njegov odnos prema izvršnoj vlasti u zemljama Evropske unije. Strani pravni život, 3, 367–384. https://doi.org/10.56461/SPZ_22302KJ
Nurkić, B. (2020). Vladavina prava i savremeni autoritarni režimi. Pravna misao, 7–8, 47–73.
Pactet, P., & Mélin-Soucramanien, F. (2009). Droit constitutionnel. Paris: Dalloz.
Petrov, V. (2018). O nekim opštim mestima u poimanju sistema vlasti uopšte i u Republici Srbiji. Beograd: Centar za javno pravo.
Ponteil, F. (1966). Les institutions de la France: De 1814 à 1870. Paris: PUF.
Sokol, S. (1992). Načelo diobe ili ograničenja vlasti. Politička misao, 1, 3–18.
Stanković, M. (2013). Sudska vlast u Ustavu Srbije od 2006. godine – kritički pogled. Beograd: Centar za javno pravo.
Vigier, P. (1996). Que sais-je? La Seconde République, 7e édition corrigée. Paris: Presses Universitaires de France.
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293